Autor: Nikolaj V. Gogolj
Književni rod: drama
Književna vrsta: komedija

Tema lektire

Osnovna tema komedije „ Revizor “, Gogolj bi mogla da se okarakteriše kao ismevanje ruskog društva druge polovine 19. veka, kada je ova lektira i nastala. Zapravo, tema je izvrtanje ruglu svih onih stvari koje su smetale i upadale u oči svima, pa i čuvenom ruskom piscu.

Ideja dela

Kada je u pitanju ideja dela, onda je najbolje da citiramo samog Gogolja, jer je on vrlo precizno objasnio koja je to ideja kojom se rukovodio kada je pisao komediju „ Revizor “. Gogoljeve reči koje navodimo će učiniti da vam i analiza i interpretacija ovog dela budu jasnije, a samim tim će i vaš sastav iz srpskog jezika kada se bude obrađivala ova lektira, sigurno biti bolje napisan.

Citiramo piščeve reči: „ U „ Revizoru “ ja sam odlučio da na jednom mestu skupim sve ono što je u Rusiji ružno, a što sam ja tada znao. Sve nepravde koje se čine na onim mestima i u onim slučajevima gde se pravednost traži od čoveka više od svega. I hteo sam da sve ismejem u jedan mah. “

Fabula

Lektira „ Revizor “, Gogolj je sačinjena od ukupno pet činova. Vreme radnje je polovina 19. veka, a mesto radnje je zabačeni provincijski ruski gradić. Gogolj je izabrao baš provinciju, kao simbol zatvorene sredine, u kojoj mahom žive primitivni ljudi. Primitivni u smislu sistema verovanja, vaspitanja i prihvatanja novih ideja.

U prvom činu komedije „ Revizor “, Gogolj prikazuje gradonačelnika, čije je ime Anton Antonovič, koji je sazvao zbor vodećih ljudi u gradu, kako bi im saopštio da je iz Petrograda poslat ni manje ni više nego revizor, koji treba da proveri stanje u njihovom gradu. Iz njegovog obraćanja čitalac saznaje koji su to nedostaci ovog grada: bolnice su prljave i u njima vlada haos u svakom smislu, u sudu je takođe prisutno opšte rasulo, a sve zbog ljudi koji su tamo zaposleni i koji su mahom skloni podmićivanju kako bi svoj posao ardili na pravi način, pa čak isam gradonačelnik ponekad uzme mito od svojih sugrađana.

Ubrzo na zbor stižu Dopčinski i Bopčinski koji saopštavaju gradonačelniku i prisutnima da je revizor već tu, u lokalnoj gostionici, u kojoj inače boravi već dve nedelje, a ime mu je Ivan Aleksandrović Hlestakov. U tom trenutku nastaje velika uznemirenost među prisutnima, jer shvataju da je revizor sigurno za dve nedelje koliko boravi tu, već video sav haos koji vlada u njihovom mestu.

Radnja drugog čina se odvija u gostionici, to jest u sobi u kojoj odseo Hlestakov sa svojim slugom, Osipom. Čitalac saznaje da je Hlestakov na putu iz Petrograda za Saratov svratio u ovo mesto, jer je ostao bez novca pošto se kockao. Takođe, saznaje se da mu vlasnik gostionice preti da će ga prijaviti zbog nagomilanih dugova. Međutim, u tom trenutku stiže gradonačelnik sa svim viđenijim ljudima i počinje da se razvija komična situacija, jer dolazi do klasičnog nesporazuma: sa jedne strane je Hlestakov, koji misli da je gradonačelnik zapravo došao da ga uhapsi, a sa druge strane je gradonačelnik, koji misli da je Hlestakov revizor koga očekuju. Nesporazum komedije „ Revizor “, Gogolj je zapravo zasnovao na uzajamnom strahu ova dva lika.

Fabula radnje lektire „ Revizor “ potom uvodi nove likove: gradonačelnikovu ženu, Anu Andrejevnu i njihovu ćerku, Mariju Antonovnu. Hlestakov dolazi u gradonačelnikovu kuću i naizmenično se udvara i Ani i Mariji, pričajući im svoje petrogradske dogodovštine. Njih dve su oduševljene gostom, a on se sve više i više uživljava u ulogu. Polako, Hlestakovu dolaze jedan po jedan viđeniji član društva, kako bi ocrnili nekoga, a sebe odbranili. On to shvata i počinje vrlo mudro da koristi, obećavajući im da će im pomoći, ukoliko mu zauvrat daju određenu sumu novca.

Pretposlednji čin komedije „ Revizor “, Gogolj je osmislio kao kulminaciju čitave radnje dela, jer Hlestakov prosi gradonačelnikovu ćerku, a njena majka kao da ne obraća pažnju na to, jer joj je stalo samo do reči koje njoj upućuje Hlestakov, a kojima ona hrani svoju sujetu. Hlestakov odlazi, tobože obećavajući da će se vratiti, ali pre toga piše pismo jednom svom petrogradskom prijatelju, inače novinaru. Cela porodica Antona Antonoviča ostaje tužna zbog njegovog odlaska, ali iznad svega presrećna, jer smatraju da se čitava situacija odvija u njihovu korist.

Završni, peti čin komedije „ Revizor “, Gogolj prikazuje kao razrešenje čitave radnje: svi dolaze da čestitju gradonačelniku zato što će mu Hlestakov uskoro postati zet, a on sam veruje da će mu to venčanje obezbediti bolji položaj u društvu. Ubrzo stiže u upravnik pošte, donoseći pismo od Hlestakova, koje biva naglas pročitano. Svi ostaju u šoku, jer je Hlestakov objasnio da on uopšte nije revizor, već običan, sitni prevarant koji je ostao bez novca, te uspešno iskoristio njihovo neznanje i naivnost, pa moglo bi se reći čak i glupost. Na kraju petog čina dolazi i pravi revizor, a ova vest zasutavlja dah prisutnima. Lektira „ Revizor “, Gogolj se završava scenom koja je istovetna kao na početku: svi likovi su u istom položaju, pa to navodi na zaključak da Gogolj želi da čitalac posumnja da li se čitava neprijatna situacija sa Hlestakovim uopšte i dogodila.

Analiza i interpretacija

Svaka analiza i interpretacija komedije „ Revizor “, Gogolj sadrži vrlo važan podatak, koji svakako moramo i mi navesti, kako bi i naša analiza i interpretacija ovom maestralnog dela ruskog, ali i svetskog realizma bila potpuna, a ona se odnosi na to gde je Gogolj pronašao inspiraciju za nastanak dela. Naime, 1835. godine je Gogolj lično pisao svom velikom prijatelju, čuvenom ruskom piscu, Aleksandru Sergejeviču Puškinu u kome ga moli da mu pošalje neku temu ili anegdotu od koje bi on mogao da stvori komediju. Tako mu Puškin šalje priču koja je osnovna tema ovog dela, a ostale su njegove beleške koje je Gogolj iskoristio za nastanak lektire „ Revizor “: „ Krispin dolazi u provinciju… na vašar. Gradonačelnik je poštena budala – gradonačelnikova žena flertuje sa njim – Krispin zavodi njegovu ćerku. “

Lektira „ Revizor “ se smatra takozvanom komedijom karaktera, ali i komedijom situacije, a prvi put je objavljena 1836. Godine, iako je delo napisamo godinu dana ranije. Kasnije je Gogolj dorađivao, da bi konačnu verziju ova lektira doživela 1842. godine.

Osnovna tema ovog dela je ismevanje onih pojava u ruskom društvu 19. veka koje su se smatrale vrlo lošim i neprihvatljivim. Delo je odmah po objavljivanju cenzurisano, ali je sam ruski car Nikolaj I dozvolio da ova komedija ipak bude uvrštena u repertoar ruskog pozorišta. Međutim, česti napadi su naterali Gogolja da napusti Rusiju i nastani se u italijanskoj prestonici.

Gogolj je maestralno uspeo da prikaže stvarno stanje tadašnje ruske birokratije i na vrlo duhovit način ukaže na sve propuste.

Likovi i opis likova u delu „ Revizor “, Gogolj

Likovi i opis likova komedije „ Revizor “, Gogolj su vrlo važni za njenu potpunu analizu i interpretaciju. Gogolj je u ovom delu gotovo sve njih uspeo da ismeje.

Gradonačelnik mesta, Anton Antonovič Skvoznik Dmuhanovski je prikazan kao tipičan, ostareli državni službenik, vrlo proračunat i pronicljiv, a naizgled pošten. Njegova supruga, Ana Andrejevna je vrlo sujetna i prava provincijska žena, sa svim manama koje ovakav status nosi. Njihova ćerka, Marija Antonova je nalik majci, ne baš naročito bistra devojka.

Ivan Aleksandrovič Hlestakov je mlad čovek, ne naročito mudar, ali vrlo promućuran, moglo bi se reći i prepreden. On uspeva da sve meštane vrlo vešto nadmudri, kada je shvatio da ga neće uhapsiti, već da smatraju da je on revizor koji treba da stigne iz Petrograda.

Pored njih, tu je plejada likova, a Gogolj pridaje veliki značaj njihovom opisu.

Prepričano delo „ Revizor “, Gogolj

Da bi vaše razumevanje ovog velikog dela bilo potpuno, trebalo bi da vam bude sasvim dovoljno ono što je navedeno u poglavljima analiza i interpretacija, ali i fabula. Inače, lektira „ Revizor “, Gogolj nije naročito obimno delo, a i vrlo lakose čita, pa je svakako preporučljivo da ovu komediju pročitate u celosti, jer će to biti vrlo kroisno kada budete pisali sastav iz srpskog jezika, čija će tema imati veze sa ovom lektirom.

Kada je u pitanju prepričano delo, svakako će vam biti od koristi da i to pročitate, mada nakon prikazane fabule radnje, prepričano delo čini se po malo gubi smisao. Zato ćemo komediju „ Revizor “ navesti samo prepričano u kratkim crtama, jer je poglavlje fabula vrlo obimno prepričano.

Dakle, lektira „ Revizor “ počinje scenom opisa života u jednoj ruskoj provinciji, tokom 19. veka. Glavni lik prvog čina komedije je gradonačelnik koji muči muku sa činjeniciom da iz Petrograda treba da stigne revizor, ne bi li osmotrio šta se to događa u njihovom gradu. On tu, ni malo lepu vest saopštava svim viđenijim ljudima, veleći pri tom da je svestan šta sve ne valja u njihovom gradu: bolnice smrde i u njima se puši, a uz to su i prljave i ne vodi se računa o lečenju pacijenata, sudije uzimaju mito… Stiže vest da je revizor odseo u lokalnoj gostionici i da je tu već dve nedelje. Ne znajući šta da radi, gradonačelnik odlučuje da ga poseti i vodi sa sobom sve viđenije meštane. Gradonačelnik i Hlestakov se susreću, a obojica su zapravo u strahu: jedan zato što misli da će da ga uhapse zbog dugova koje je napravio u gostionici, a drugi zato što misli da je „ revizor “ uočio sve nepravilnosti u njihovom mestu, uzevši u obzir da u njemu boravi već dve nedelje i da će to uticati na društveni položaj samog gradonačelnika.

Gradonačelnik poziva Hlestakova da bude gost u njegovoj kući, a ovaj se udvara i njegovj ženi, ali i njihovoj ćerki. One su obe fascinirane Hlestakovim i njegovim pričama. Ubrzo počinju da dolaze meštani kod „ revizora “, želeći da se požale na svoje komšije, pa i na samog gradonačelnika. Hlestakov koristi tu situaciju, obećavajući im pomoć, ukoliko mu daju nešto novca.

Potom Hlestakov prosi gradonačelnikovu ćerku i saopštava da mora da otputuje, ali da će se vratiti. Pre nego što je otišao, on piše pismo jednom svom prijatelju, koje će dovesti do razrešenja radnje komedije „ Revizor “, Gogolj. Gradonačelnik i njegove žena i ćerka su srećni, jer veruju da će im venčanje obezbediti bolji položaj u društvu. Svi dolaze da im čestitaju. Stiže i upravnik pošte sa pismom od Hlestakova, koje čitaju naglas, a u kome ih on sve ismeva i objašnjava da nije nikakav revizor, već običan prevarant. Stiže i vest da je u mesto došao pravi revizor i svi akteri radnje su u šoku.

Lektira „ Revizor “, Gogolj se završava scenom koja je istovetna početku radnje.

,,Maratonci trče počasni krug” predstavlja jedan od najgledanijih jugoslovenskih filmova iz 1982. Priča o porodici Topalović nasmejala je mnoge generacije.

Film je režirao Slobodan Šijan, a scenarista je Dušan Kovačević. Snimljen je po predstavi koju je napisao takođe Dušan Kovačević, a od 2008. postoji i mjuzikl ,,Maratonci trče počasni krug”. 2013. premijeru je imala još jedna verzija ove predstave, s tim što glavne likove, porodicu Topalović čine žene, ne muškarci, a njihov glavni neprijatelj nije Bili Piton, nego Bilja Piton.

Glavne uloge u filmu tumače: Pavle Vujisić, Danilo Bata Stojković, Mija Aleksić, Bogdan Doklić, Mića Tomić, Zoran Radmilović, Jelisaveta Seka Sabljić, Bora Todorović, Melita Bihali i drugi.

Vreme radnje u filmu je period između dva svetska rata. Priča govori o porodici Topalović koju čini šest generacija. U porodici nema ženskih članova jer su obično sve preminule nakon porođaja, pa u kući radi pomoćnica Olja. Topalovići se bave pogrebničkim poslom, već godinama i taj posao prenose sa kolena na koleno. Njihov najstariji član, Pantelija, upravo je preminuo i svi željno očekuju da čuju kome je ostavio da vodi posao. Međutim, Mirko najmlađi Topalović ne želi da se bavi tim poslom, već bi da bude glumac. Zabavlja se sa Kristinom, koja je zaljubljena u Đenku, Mirkovog prijatelja koji se bavi filmom. Interesantnu paletu likova u filmu čini i Bili Piton, Kristinin otac i lokalni gangster, koji sarađuje sa porodicom Toplaović, tako što iskopava sanduke sa groblja koje porodica preprodaje. Bili se u jednom trenutku sukobljava sa svojim saradnicima, i tako kreće zaplet ove crne komedije.

Najsmešnije scene iz filma ,,Maratonci trče počasni krug”

Čitav niz smešnih dijaloga i provala iz filma, rado se prepričavaju, a ovo su neki od najpopularnijih.

Čitanje testamenta ( Ko je vas poznavao ni pakao mu neće teško pasti, hoću svoj deo…)

Možda najpopularnija scena u filmu jeste čitanje testamenta. Porodica se okuplja kako bi se pročitao Pantelijin testament. Svi željno očekuju da čuju kome je pokojnik ostavio svoje bogatstvo. Neke od najsmešnijih rečenica iz ove scene su:

* Raaaaazbojniče, falsifikuješ dedin testament!

* Đubre matoro imaš sto godina a lažeš i varaš!

* ,,A to je kao pravi testament?” ( šamar)
,, U mene sumnjaš”
,,Ne, tata!”

* Čitanje iz testamenta:
,, Bogu hvala proživeh vek i po u zdravlju i radu. Slutimda mi je vreme umirati pa ove reči u pero govorim prijatelju, advokatu Miliću, jer u vas deco sve zajedno nemam ni malo poverenja. Žao mi je što ste moji…. a ne deca nekog mog neprijatelja. Ko je vas poznavao ni pakao mu neće teško pasti. Što se tiče moje imovine, a to vas najviše zanima, mogu vam saopštiti sledeće, sve što imam ostavljam samom sebi. Pantelija”

* ,,On nas i posle smrti pravi ludima”
,,Iskopaććete Bili, ja ti kažem”
,, Deda, deca , baš si krme”

* Hoću moj deo!

Dugačak čovek

Jedna od uvodnih scena u filmu jeste takozvana scena ,,dugačak čovek”. Naime, mladog Mirka šalju da ugovori posao i izmeri pokojnika kako bi mu napravili sanduk. Mirko se vraća sa informaciom da je pokojnik dugačak čak dva metra i osamdeset tri centimetra. Ono što će uslediti je niz urnebesnih situacija.

,,Bio je dugačak čovek”
,,Nije bio dugačak, nego visok”
,,Kad je živ onda je visok, a kad umre onda je dugačak”

Scena sa gospodinom Rajkovićem

*,,Vozi brže!”
,,Ne može brže jurimo trideset”
,,Pa naravno da ne može kad je tvoj blesavi sin raskantao mašinu”

* ,,Vidi tata pa to je gospodin Rajković. Šta mu je?”
,,Sad mu nije ništa, ubio si ga ko zeca”

* Dalje od mene, smrt je prelazna bolest.

Izlazi iz mog groba, još neko kopa…

U najsmešnije scene ubraja se i ona sa groblja. Porodica Topalović dolazi na groblje tokom noći, sa namerom da iskopa Pantelijin grob. Međutim Bili Piton je već tamo, i planira da ih zaplaši. Sledi niz situacija koje će vas dovesti do suza.

Laki je malo nervozan

,,Laki je malo nervozan” verovatno je najomiljenija rečenica iz filma ,,Maratonci trče počasni krug”. Rečenicu izgovara Pavle Vujisić, pokušavajući da smiri na taj način svađu između svog sina kojeg glumi Danilo Bata Stojković i Bilija Pitona.

U ovoj sceni je i čuveni dijalog:
,,Ako ne predate pare, ode kuća”
,,Šta će biti s kućom”
,,Zapaliću je”

Evo još nekoliko smešnih scena iz ,,Maratonaca”

Šta to radi kume? ( Kristina i Đenka )

,,Šta to radiš kume?”
,,Vežbamo kume za film. Ti ćeš ovo isto da radiš, samo sutra”

Rasturio si tolike brakove

* Zamisli molim te jutros me je najozbiljnije pitao da se oženi. Odro sam ga od batina.

*,,Kako mislite da ih ja razdvojim?”
,,Nemoj da me zajebavaš. Rasturio si tolike brakove ne možeš jednu usranu vezu”

Nemojte ljudi ko Boga vas molim ( kad se sad nisam šlogiro nikad neću)

Tata spalio Đenku ( Ala je opravio svaka mu čast)

,,Ljubav, navika, panika” je humoristička serija koja se prikazivala od 2005. godine na televiziji ,,Pink”. Publiku je pre svega privukla odlična glumačka ekipa, ali i interesantan humor.

Slobodan Šuljagović je reditelj serije, a glavne uloge su: Jelisaveta Seka Sabljić, Nikola Simić, Mirka Vasiljavić, Marija Karan ( kasnije će je u seriji zameniti Borka Tomović), Zijah Sokolović, Ljiljana Stjepanović, Nada Macanković… Kao sporedne uloge i gostujući glumci pojavile su se takođe mnoge poznate ličnosti, i to ne samo oni iz sveta glume: Vesna Trivalić, Milan Kalinić, Boško Jakovljević, Marko Nikolić, Jelica Sretenović, Bora Nikolić, Gorica Popović, Nela Mihailović, Ognjen Amidžić, Seka Aleksić, Nikola Pejaković, Boris Komenić, i mnogi drugi. Željko Joksimović je pisao muziku za seriju.

Serija ,,Ljubav, navika, panika” govori o jednoj, naizgled običnoj beogradskoj porodici. Porodicu čine razvedeni par – Vera i Mića, koji su prinuđeni da i nakon razvoda ostanu da žive zajedno, kao i njihove dve razmažene ćerke Maja i Janja. Maja je razuzdana studentkinja koja lako menja momke, voli izlaske i lepu garderobu, a Janja je osmakinja i odlična učenica. Vera u stanu ima i svoju ordinaciju gde radi kao psiholog, dok je Mića računovođa u firmi. Porodica svakodnevno upada u iz komičnih situacija, a celu atmosferu dodatno začinjavaju Verina prijateljica Kića koja porodicu s vremena na vreme posećuje, komšija ludi Jovanović koji dolazi na terapije kod Vere, kao i Maca, Majina drugarica.

Najsmešnije scene iz serije ,,Ljubav, navika i panika”

Evo nekih omiljenih scena iz serije ,,Ljubav, navika, panika”

Ja ovo neću da platim

Kao što smo već pomenuli, kod Vere na terapije dolazi gospodin Jovanović, njen čudni komšija koji ima mnogo psiholoških problema. U ovoj sceni on ima strah od majstora koji mu renoviraju stan, a Vera ga motiviše da im se suprotstavi kad je već nezadovoljan njihovim radom.

Maja se udaje

* ,,Ima jedna kazna gde mutiranje ne pomaže. U stvari ne pomaže ništa. To ti je robija nad robijama.”
,,Šta neki prinudni rad”
,,Ima i toga”
,,O čemu govoriš.”
,,O braku sestro. O braku. Ništa ove luftike ne smiri kao brak. To im skreše krila, ubije iluziju i uopšte volju za životom”

*,,Smiljka videla sam vas noćas”
,,Je li? Pa dovezo me moj šurak, koji mi je pašenog, odnosno dever”
,,Smiljka…?”
,,Pa tačno zaljubila sam se u drugog muškarca”

* ,,Pa tako smo mi udali zaovinu malu. Bilo je ili ona u brak ili mi u ludnicu pa ispalo oboje.”
,,Pa jesu li se sad razveli”
,,Ne ne razmišljaju o razvodu. O samoubistvu ponekad ali o razvodu ne”

,,Ti Maja da gledaš u pod i da pocrveniš”
,,Kako da pocrvenim?”
,,Ovako” ( šamar)

Majin novi dečko

U ovoj epizodi gostuje Milan Kalinić, gde glumi Majinog novog dečka, Rastka. Međutim Rastko, baca oko i na mladu Janju.

* Od kako smo se razveli odlično se provodimo.

* ,,Znači ti si Majina sestra!”
,,A ti si Majin dečko!”
,,Za sada. Je l vam to porodično”
,,Šta”
,,Mislim lepota, ti si lepa, sestra ti je lepa. Šta misliš o trojki?”
,,O čemu?”
,,O trojki”
,,Aaaa, ja više volim četvorke i petice, ja sam ambiciozna”

* ,,Ljubila si se sa Majinim dečkom? Ubiću Veru.”
,,Zašto”
,,Zato što vas je rodila”

* Postoje dve vrste riba. one što su bile s Rastkom i one što će biti s Rastkom.

Verin nastup na TV (spalila mi kosu)

* Frizerki bih imala nešto da poručim. Vidi: spalila si mi kosu i uzela trideset evra. Ja ću tebe da spalim celu za džabe.

Ne lupaj vratima

,,Ne lupaj vratima” je Verina uzrečica, obično upućena ćerkama nakon svađe, pošto Maja i Janja imaju običaj da u besu jako zalupe vrata.

Janjina razredna

Ulogu, zabrinute Janjine razredne, tumaći naša čuvena glumica Gorica Popović.

* To psuje, pije drogu, ide na štiklama.

* Misle da je Branko Ćopić cetarfor ,,Partizana”, ali zato ovog njihovog Emlinema znaju napamet.

Autor: Milovan Glišić
Književni rod: epika
Književna vrsta: pripovetka

Tema i ideja

Tema jedne od najpoznatijih, a možda i najemotivnijih pripovedaka čiji je autor Milovan Glišić jeste život žene na selu, koja je ostala silom prilika bez muža, a sa troje male dece.

Ideja kojom se autor rukovodio jeste da je za održanje i očuvanje zdrave porodice najvažnija međusobna ljubav, poštovanje i sloga, pa će zajedničkim radom i međusobnim pomaganjem biti boljitka za sve. Kada je u pitanju iskrena majčina ljuba koja je prisutna u celoj lektiri ” Prva brazda “, za nju se može reći da je i tema i ideja dela.

Kompozicija i fabula pripovetke ” Prva brazda “

Kompozicija i fabula pripovetke su vrlo pažljivo građeni, sa svim uobičajenim elementima. Već na samom početku dela, Milovan Glišić govori o mestu gde se odvija radnja dela ” Prva brazda ” :

” Uvrh sela Velike Vrbice, čak gore – već pod planinom Vratarnom – vidi se odovud, s Latkovačkih pogledi, skromna seoska kućica i uz nju dve – tri zgradice. ”

Potom, kompozicija dela uvodi glavni lik, te daje opis majke Mione, udovice Sibina Džamića, koja je ostala sama na imanju sa troje male dece.

Ne želeći da izda svog pokojnog muža i ugasi njihovo ognjište, Miona odlučuje da se bori, a ne kao mnoge druge seoske udovice da se uda za nekog drugog, te da joj deca rastu u tuđoj kući. Ova hrabra žena istrajava, moleći Boga da joj podari zdravlje, kako bi izvela decu na pravi put. Čak uspeva i da sinove pošalje na školovanje, iako su je rođaci prekorevali i smatrali to za vrlo čudan postupak, a Miona odgovarala:

” Ne dam ja, dešo, da mi deca budu poslednja u selu! – odgovori Miona i zaplamti se malo u obrazu. – Pokojni Sibin, Bog da ga prosti, često je govorio kako će, ako dočeka, školovati Ognjana. Ja sam mu ispunila želju… Kad sam se mučila toliko godina, neće mi zar biti ništa ako se pomučim još neko vreme… ”

Fabula lektire ” Prva brazda “, kao i njena kompozicija su vrlo jednostavne, a sama pripovetka je vrlo lako čitljiva i nije naročito dugačka. Iz tog razloga se svakako preporučuje da je pročitate, a posebno ukoliko pišete sastav na temu ove lektire.

Kuliminacija pripovetke je trenutak kada majka doživljava da njen najstariji sin uzore prvu brazdu, a ta brazda je puna simbolike, jer znači da je njena kuća konačno dobila domaćina i da neće morati više niko da dolazi da njoj, kao ženi pomaže.

Analiza i interpretacija lektire ” Prva brazda “

Vrlo je važno za analizu i interpretaciju da znate da je Milovan Glišić ovo delo napisao po istinitom događaju, a ostalo je zabeleženo da je likove pripovetke ” Prva brazda “, Milovan Glišić upoznao u doba kada je radio na popisu seoskih domaćinstava u kopaoničkom selu Velika Vrbnica. Baš iz tog razloga većina analiza i interpretacija ove lektire mahom počinju upravo od ove informacije.

Milovan Glišić se smatra tvorcem posebne vrste pripovedaka u srpskoj književnosti, takozvane seoske pripovetke.

Lektira ” Prva brazda ” je jednostavna priča, koja prati život srpske udovice, koja se nije ponela kao većina žena u toj situaciji. Sigurno je baš to razlog zašto je Milovan Glišić želeo da otrgne od zaborava priču ove žene i njene porodice. Naime, nekada je bio običaj da se žena koja ostane bez muža relativno brzo uda za drugog kako bi obezbedila sebi i svojoj deci sigurniji život, a kako veli Milovan Gliđić u lektiri ” Prva brazda “:

” Seosku kuću ne može zadesiti grđa nesreća nego kad ostane bez muške glave.

Ta je nesreća zadesila još mnoge kuće u ovom kraju. Mnoga udovica žalila je i prežalila svoga domaćina. Posle godinu – dve dana neka se preudade; neka ode u rod i odvede svoju decu tuđem ocu. Sibinova Miona ne htede se ugledati na svoje, po nesreći, druge. Otresita i vredna žena prihvati u svoje ruke i teške ratarske poslove… ”

Mada je ostala sama sa troje male dece, kao i mnoge druge žene, Miona nije želela da poklekne , već je odlučila da se bori. U početku, osnovni razlog je bio ovaj : ” Mioni se sve činilo – doći će Sibin, pa kako će mu pogledati u oči kad zateče svoju kuću rasturenu i pustu! ” Upravo u toj rečenici je Milovan Glišić pokazao koliko je velika ljubav ove žene prema njenom mužu, i koliko ga poštuje iako zna da on nije živ i naravno da zna da se neće vratiti.

Miona je često molila Gospoda Boga da joj podari zdravlje, kako bi uspela da izvede svoju decu na put. Posebno je začudila i svoje rođake i ostale meštane kada je odlučila da najstarijeg sina pošalje na školovanje, ali ona kao da nije obraćala pažnju na to, jer je odlično znala šta čini. Nakon najstarijeg je poslala i mlađeg sina na školovanje.

Pripovetka ” Prva brazda ” pokazuje istinsku, snažnu majčinsku ljubav i njenu požrtvovanost. Sa jedne strane, Miona je nesrećna žena jer je ostala bez muža, ali je zato ona novu snaga našla u svoje troje dece, želeći da ih izvede na pravi put, kako bi postali pravi ljudi.

Baš zato je prva brazda koju je njen najstariji sin uzorao učinila Mionu naročito srećnom, jer je to znak da je njena kuća konačno dobila mušku glavu koja može da obrađuje zemlju i vodi domaćinstvo. Pa upravo iz tog razloga, Milovan Glišić na samom kraju pripovetke ” Prva brazda ” veli:

” Dušanka ne pamti da je ikad videla majku veseliju nego tad – kad se vratila s njive iza laza…

Došla je kući pevušeći neku veselu pesmicu. ”

Konačno je Miona dočekala da ne zavisi od drugih ljudi, jer iako njen najstariji sin nije potpuno odrastao, sada može da joj pomaže kako bi zajedno obavljali najteže ratarske poslove. Time je njena žrtva dobila smisao, jer je uspela da odgaji zdravu decu, koja su puna ljubavi i poštovanja prema svojoj majci.

Prva brazda predstavlja svojevrstan simbol, simbol Mionine pobede nad svim nevoljama koje su je zadesile, simbol snage njene porodice i njihove međusobne ljubavi i poštovanja.

Likovi i opis majke Mione

Iako je Miona bila žena iz sela, ona se uopte nije ponašala kao većina njenih komšija. Bila je, na prvom mestu hrabra i vredna mlada žena, koja jena sve načine pokušala da očuva svoju porodicu na okupu, iako je rano ostala bez muža. Njena žrtva za decu je bila prirodna, iskrena i ona je to radila bez žaljenja. Najbolji opis majke Mione je dat u rečenici:

” Ljudi iz sela divili su se durašnosti Mioninoj. Svud su je hvalili i njome ukorevali svoje domaćice kad bi se malo olenile. ”

Sasvim je jasno šta su ostali meštani mislili o njoj.

Na kraju letire ” Prva brazda “, Milovan Glišić pokazuje čitaocu da je Miona doživela moralnu i emotivnu satisfakciju, jer su njena deca porasla u zdrave i vredne mlade ljude, pune ljubavi i poštovanja prema majci.

Stilske figure u delu

Kada su u pitanju stilske figure u lektiri ” Prva brazda ” njih je zaista mnogo i one zahtevaju posebnu analizu. Mi možemo uopšteno reći koje su to, a na vama je da pronađete primere u delu.

Stilske figure koje su prisutne u delu ” Prva brazda ” između ostalih su i metafore. Prisutan je i veliki broj simbola, ali i opisa koji upotpunjuju kazivanje.

Jasno vam je da su stilske figure mnogo brojnije u ovom delu, a na vama je da pažljivo iščitate lektiru ” Prva brazda ” i otkrijete koje su još stilske figure prisutne.

Prepričano delo ” Prva brazda ” za pismeni sastav

Lektira ” Prva brazda “, Milovan Glišić počinje opisom kuće glavne junakinje i situacijom u kojoj se našla: ” To je kuća udovice Mione. Pokojni Sibin Džambić poginuo je u drugome ratu iza Jankove klisure. ”

Iako je Sibin bio naročito hrabar, zadesila ga je takva sudbina, a iza njega je ostala Miona i njihovo troje dece, od kojih je najstariji dečak, Ognjan imao samo sedam godina.

Miona se nije ni trenutka dvoumila, već je odlučila da uzme imanje u svoje ruke, a ne da se preuda. Pomagali su joj Simonovi rođaci, koliko god su mogli: ” Najviše je pomagao Mioni mlađi brat Sibinov, Jelenko. ” Često ju je pitao zašto ne pređe sa decom kod njih u kuću, kada ima mesta za sve, a Miona bi odgovarala:

” Kako bih ja, bolan dešo, mogla ugasiti ovo ognjište, gde su se ova siročad prvi put vatre ogrejala? … Šta bi rekla posle svojoj deci kad bi me zapitali: ” Čija je, nano, ona kuća što je zarasla u korov i zovu, te niko ne sme ni danju u nju ući? … ” Kad bih tako učinila, mene bi sapreo onaj hleb i so, što sam pojela u ovoj kući s pokojnim Sibinom! … Sačuvaj, bože! … Nikad, dešo, nikad!… ”

Prolazile su godine, deca su rasla, Ognjan je napunio 15 godina, Dušanka 13, a Senadin 9. Svi su bili dobri i vredni đaci, Dušanka joj je pomagala oko kućnim poslova, a Senadin, iako najmlađi mogao je makar da im pomogne oko čuvanja ovaca.

Miona se hrabro borila za svoju decu, a bila je toliko jaka da je čak najstarijeg sina poslala na školovanje. To je mnogo začudilo sve, pa joj je čak i dever, Jelenko zamerio, a ona je odgovorila da ne želi da njena deca budu poslednja u selu, kao i da je uostalom i njen pokojni muž želeo da svoju decu da na školovanje, pa mu je eto ona ispunila želju i zaključuje: ” Kad sam se mučila toliko godina, neće mi zar biti ništa ako se pomučim još neko vreme… ”

Niko nije mogao da razume njen postupak, jer su svi smatrali da je trebalo da ga ostavi kod kuće kako bi joj pomogao, ali Miona kao da nije marila za to, jer je bila sigurna da čini pravu stvar.

Drugi deo pripovetke ” Prva brazda “, Milovan Glišić je iskoristio kako bi objasnio njen naslov. Naime, Miona se vraća iz čaršije, gde je išla da poseti mlađeg sina i sreće svoju ćerku koja je pošla da nosi ručak bratu u njivu. Zapravo, Ognjan i Dušanka su želeli da iznenade majku i ne kažu joj odmah da će on uzorati svoju prvu brazdu na njivi.

Miona brzo kreće ka njivi, kako bi odnela ona umesto ćerke ručak Ognjanu i videla svojim očima da on ore njivu. Kada se uverila da je to istina i da njena kuća konačno opet ima svog domaćina, Mioni su suze krenule na oči, ali se uzdržavala koliko god je mogla.

Prepričano delo je vrlo važno za razumevanje ove lektire, a značiće vam i kada budete pisali sastav iz srpskog jezika na temu lektire ” Prva brazda “. Međutim, ovaj deo pripovetke je gotovo nemoguće prepričati, pa ćemo ga zato citirati u celosti:

” Miona stoji i gleda sina kako kao petlić poskakuje, tegleći za ručicu i navijajući ralom čas na jednu čas na drugu stranu. Rad je težak, a detinja ruka još nejačka.

Nekoliko puta Miona htede da pritrči i da mu pomogne… ali nešto ne smede. Ni sama ne zna zašto! ”

Pripovetka ” Prva brazda ” se završava slikom Mioninogn odlaska sa njive i njenog dolaska u kuću, kada je ćerka Dušanka prvi put videla majku tako srećnu.

Pod uticajem hladnog, suvog, zimskog vazduha smanjuje se količina prirodnih masnoća na našoj koži, pa tako, usled negativnih vremenskih uslova dolazi do njenog preteranog isušivanja i iritacije. Dodatnom oštećenju kože doprinosi i grejanje u prostorijama, a posebno dolazi do pogoršanja i nekih hroničnih oboljenja kože, kao što su psorijazama, ekcemi i seboroični dermatitis.

Zbog toga je našoj koži tokom zime potrebno da je dodatno negujemo, kako bismo je održali mekom, glatkom i vlažnom.

Savet broj jedan koji nam dermatolozi preporučuju jeste pre svega dovoljan unos tečnosti, a zatim korišćenje odgovarajućih kozmetičkih preparata.

Kako da sprečimo isušivanje kože?

Da bi sprečili isušivanje kože, pre svega, neophodna joj je dobra hidratacija kako bi nadoknadila izgubljenu vlažnost. Potrebne su joj kreme na bazi ulja i hidratantnih supstanci, zato što masnoće u kremama prave film na našoj koži a dodatne komponente kao što su urea i glicerol potpomažu vezivanju vode. Ovakve kreme potrebno je nanositi više puta u toku dana, naročito pre izlaženja napolje.

Poznatno je da pantenol regeneriše kožu, pa je zato poželjno da koristite tonike i kreme na bazi pantenola. Nanesite tonik na manji tufer, pa polako tuferom tapkajte po licu i ostavite tako par minuta da se osuši pre nego što nanesete zaštitnu kremu na lice.

Zaštitite se od sunca

Nije samo letnje sunce štetno za kožu, i zimsko sunce usušuje našu kožu i oštećuje je kada je u kombinaciji sa refleksijom od snega, pa zbog toga morate da koristite kreme sa zaštitnim faktorom, minimum SPF 15. Naročito zaštitite lice, uši i ruke, a kada krenete na skijanje, ponesite vašu letnju kremu sa visokim zaštitnim faktorom.

Piling kože

Da bi uklonili mrtve ćelije sa površine kože i da bi hidratantne kreme koje mažete bolje hidrirale vašu kožu, radite piling jednom nedeljno. Na taj način gruba, zadebljala koža zamenjuje se podmlađenom i lepšom kožom.

Nega kože ruku

Na rukama je koža mnogo osetljivija i tanja od ostalih delova zato što ima manje lojnih žlezda pa nam zato zimi uvek prvo ruke pucaju i jako se isušuju. Zato sudove perite obavezno sa zaštitnim rukavicama, kada izlazite napolje pre toga obavezno stavite rukavice i koristite kreme sa dodatkom glicerola.

Nega usana

Na hladnom zimskom vremenu i vetru usne se brzo sušaju i lako pucaju, pa zato obavezno u džepu vaše jakne držite balzam za usne koji ćete nanositi više puta u toku dana. Uveče, pred spavanje, možete namazati usne medom, vazelinom ili pantenol kremom, kako biste održali njihovu vlažnost i nežnost.

Tuširanje

Iako bi se najrađe istuširali vrelom vodom kada se smrznete, izbegavajte duge, tople kupke koje dehidriraju kožu, već za tuširanje koristite mlaku vodu i nanosite hidratantna mleka i losione odmah posle tuširanja.

Omogućite vlažnost u prostorijama

U prostorijama sa centralnim ili drugim vidovima grejanja, nedostaje vlažnog vazduha pa zbog toga je poželjno da koristite aerosol. Na radijatore možete staviti vlažni peškir, a na TA peći obavezno držite jednu malu činiju sa vodom kako bi isparavala. Tako ćete sprečiti da se vaša koža dodatno isušuje toplim vazduhom.

Osim svega ovoga što smo naveli, veoma je važno da u organizam osim tečnosti unosite i dovoljno vitamina i minerala, bilo kroz ishranu bilo kroz razne suplemente, a vitamini C, E, A i K će naročito poboljšati izgled vaše kože kao i vitamini B kompleksa, ali sa njima treba biti oprezan, zato što povećavaju apetit.

Autor: Ivan Gundulić
Književni rod: epika
Književna vrsta: istorijski ep

Tema i ideja

Tema dela je vrlo jednostavna i jasna : istorijska pozadina čuvene Hoćimske bitke i opis okolnosti koje su se zbile neposredno pre i nakon nje.

Ideja delea ” Osman “, pak apsolutno zavisi od vaše interpretacije dela, o čemu će biti više govoru u poglavlju analiza.

Mesto radnje u delu

Mesto radnje u epu ” Osman “, Ivan Gundulić nije tačno odredio za celo delo, jer određena pevanja imaju različito mesto radnje. Pa tako, recimo mesto radnje u prvom i drugom, kao i u pevanjima 16., 17., 18., 19. i 20. jeste Carigrad, od 3. do 12. pevanja mesto radnje je Smederevo, izuzev 13. koje se odvija u paklu.

Fabula

Da bi vam bilo lakše da razumete lektiru ” Osman “, a samim tim da bi i vaš sastav iz srpskog jezika kada se bude obrađivala ova lektira bio što bolje napisan, važno je da poznajete fabulu dela. A fabula dela, uz prepričavanje dela i naravno poglavlja analiza, interpretacija i likovi u delu sigurno će vam biti od koristi za jasnije shvatanje čitavog dela.

Hoćinska ili Hotinska bitka se zbila početkom 17. veka, tačnije 1621. godine, a u njoj su se Turci sukobili sa Poljacima i bili potučeni. Na čelu turske vojske je bio Osman, a na čelu poljske kraljević Vladislav. Poraženi Osman se vraća na Istok, želeći da ponovo okupi još jaču vojsku i ponovo pokuša da ih porazi.

Vrativši se kući, Osmana savetuju da treba da razmišlja o nasledniku, te mu savetuju da se oženi. On istovremeno sklapa mir sa Poljskom, nadajući se da će mu to pomoći da osvoji Zapad, jer će tada imati još jaču i brojniju vojsku. Ali paša odlazi u Poljsku na pregovore, dok Kazlar aga biva zadužen da pronađe odgovarajuću ženu, te on odlazi u Smederevo. Tamo pronalazi i otima devojku, Sunčanicu i odvodi je u Carigrad. Ali, do braka između Sunčanice i Osmana neće doći, jer je čuvena junakinja, po imenu Sokolica bila silno zaljubljena u Osmana. Čuvši da on treba da se ženi, Sokolica se vraća u Carigrad, obećavajući da će prestati da se bori protiv hrišćana.

Nedugo zatim je u Carigradu izbila pobuna, te Osman biva oteran sa prestola i na kraju zadavljen. Umesto njega dolazi njegov stric, sultan Mustafa.

Analiza i interpretacija dela ” Osman “,  Ivan Gundulić

Pre nego što započne naša analiza i interpretacija lektire ” Osman “, važno je da znate koje su osnovne karakteristike književne vrste kojoj ova lektira pripada. Ova književna vrsta se smatra jednom od najstarijih, a potiče iz Stare Grčke. Osnov svakog epa jeste istorijska građa, ali se njoj dodaju određeni mitski elementi, koji čitavu priču čine interesantnijom.

Sam ep ” Osman “, Ivan Gundulić je napisao, moglo bi se reći slučajno. Naime, on je u to doba radio na prevodu dela ” Oslobođeni Jerusalim “, ali je slučaj hteo da se u to doba zaista odigrala Hoćinska bitka, koja je njemu poslužila kao osnov za ep ” Osman “.

Ova bitka se odigrala 1621. godine, a koliko je poznato Ivan Gundulić je lektiru ” Osman ” pisao tokom 1622. godine, da bi je samo godinu dana kasnije objavio. Međutim, ep ” Osman “, Ivan Gundulić nikada nije dovršio, iako je na njemu radio do kraja svog života, koliko je poznato. Dva pevanja, 14. i 15. su tokom vremena nestala, ali je njih sa neverovatnom preciznošću u 19. veku ponovo napisao Ivan Mažuranić, tako da je gotovo nemoguće uočiti razliku.

Lektira ” Osman ” ima nekoliko vremenskih slojeva, a samo njihova pažljiva analiza i interpretacija će pojasniti čitavo delo. Reč je o : ubistvu turskog sultana Osmana, trenutku kada se odigrala Hoćinska bitka, doba kada su Srbijom vladali Nemanjići te doba kada se odigrala bitka na Kosovu i četvri sloj je doba Stare Grčke. Upravo je ovo jedan od razloga zašto lektira ” Osman ” ne gubi na važnosti i zašto je njen sadržaj aktuelan i danas.

Iako je osnov epa istorijski, Ivan Gundulić unosi mnogo izmišljenih likova i situacija, sve u cilju da njegov ep bude što bolje umetnički oblikovan.

Stih kojim je pisana lektira ” Osman “, Ivan Gundulić vrlo precizno kombinuje. Reč je o osmercu, a rima je takozvana parna, to jest abba. Samo delo je pisano hrvatskim jezikom, dubrovačkog dijalekta, a prisutni su elementi ijekavskog, ekavskog, ali i čakavskog narečja.

Mnogi koji su se pre nas bavili analizom i interpretacijom ove lektire su došli do zaključka da je osnovna poruka epa ” Osman ” vezana za oslobođenje hrišćana od turskog jarma, koja je dakako skrivena.

To naravno, ni u kom slučaju ne znači da i vi morate shvatiti poruku dela na ovaj način. Sama analiza dela, kao i razumevanje svih njenih bitnih elemenata, apsolutno zavise od vaše interpretacije samog dela.

Likovi u delu ” Osman “

Iako su likovi u delu ” Osman ” mahom istorijski likovi, te je za njihovo razumevanje i analizu važno poznavanje istorijskih činjenica, Ivan Gundulić je u ep ” Osman ” uvrstio i neke likove koji su izmišljeni, dok su pojedini likovi predstavljeni potpuno suprotno postojećim istorijskim podacima. Između ostalih to su dva vrlo važna ženska lika : Sokolica i Sunčanica. Sunčanica je prikazana kao naivna, dobra devojka, puna vrlina, koja vodi jednostavan život. Sokolica je potpuno suprotna njoj u većini slučajeva, ali je silno zaljubljena u sultana Osmana.

Osman koji je nosilac radnje čuvenog epa Ivana Gundulića je bio turski sultan Osman II, inače sin Ahmeta I. Treba imati na umu da je on vladao svega četiri godine, te da je bio vrlo mlad kada je postao sultan, ali i pored toga je u istoriji ostao zapamćen kao pravedan vladar.

Čini se da je Ivan Gundulić zanemario istorijske činjenice, barem kada je gradio lik poljskog kralja Vladislava, jer je on zapravo prikazan kao istinski junak. Analiza i interpretacija ovog dela su sklone da veruju da je to zato što je trebalo stvoriti junaka koji će biti protiv teža sultanu Osmanu. Reč je o tome da je kralj Vladislav zapravo gotovo celu Hoćinsku bitku preležao, jer je bio bolestan.

Ne treba zaboraviti ni ostale likove, poput: Ali paše, Kazlar age, hodže, Mustafe, Dilavera, Krunoslava i mnogih drugih.

Prepričavanje dela ” Osman “,  Ivan Gundulić

Za prepričavanje dela je vrlo važno da vam je jasna njegova fabula, kako bi i vaš sastav iz srpskog jezika na temu lektire ” Osman “, Ivan Gundulić bio što bolje napisan.

Prepričavanje dela, zapravo predstavlja malo detaljniju fabulu. U prvom pevanju epa ” Osman “, Ivan Gundulić govori o prolaznosti života, te ” vrednosti ” o kojima brinu mnogi ljudi: bogatstvu, vlasti, moći, sreći… Ujedno, čitalac saznaje da sultan Osman odlučuje da ponovo okupi vojsku za nova osvajanja, te da polazi na Istok.

U drugom pevanju, Osman okuplja svoje rođake i saradnike i oni razgovaraju o njegovoj ženidbi, ali i o sklapanju mira sa Poljacima. Takođe, veliki vezor, Dilaver savetuje sultanu da ubije svog strica Mustafu, ali i njegovu majku i zeta, jer veruje da oni žele da ubiju Osmana, kako bi Mustafa došao na vlast. Svi savetuju Mustafu onako kako misle da je najbolje da radi, međutim on odlučuje da pošalje Ali pašu Hercegovca na pregovore sa Poljacima. Takođe, donosi odluku da ne ubije svog strica.

Opis Ali pašinog putovanja do Poljske, a preko teritorije tadašnje Bugarske, Rumunije, te Hoćina opisan je u trećem pevanju lektire ” Osman “, a Ivan Gundulić sa posebnom pažnjom opisuje Hoćinsku bitku. Sledeće pevanje je produžetak opisa bitke i tada se prvi put pominje žena ratnica, po imenu Sokolica, koja je bila ćerka mongolskog kana. Ova dva pevanja su vrlo bitna, jer se često upravo odavde uzima neki stih kao naslov za sastav iz srpskog jezika kada se obrađuje ova lektira, pa je vrlo važno da ih pažljivo pročitate.

U petom pevanju se pojavljuje još jedna žena ratnica, po imenu Krunoslava. Ovde se ona raspituje o svom vereniku, vitezu Korevskom, za koga saznaje od Ali paše da je zarobljen i da se nalazi u Carigradu. U sledećem pevanju, hrabra žena odlučuje da se preruši i da pokuša da spase svog verenika. U isto vreme u Carigradu sultan Osman šalje Kazlar agu da mu nađe buduću ženu, a u sedmom pevanu Kazlar aga čuje za izvesnu Sunčanicu, te polazi put Smedereva kako bi je pronašao.

Već u osmom pevanju Kazlar aga nalazi Sunčanicu i odvodi je od oca. Putujući ka sultanu, njih dvoje sreću glasnika koji nosi Kazlar agi pismo od sultana u kome mu naređuje da mu dovede i Sokolicu, jer želi da ga ona prati na Istok. U sledećem pevanju, čitalac epa ” Osman ” saznaje da se Sokolica bori po Evropi protiv hrišćana, te da je prilično surova. U devetom pevanju lektire ” Osman “, Ivan Gundulić opisuje događaj između Sokolice i poljskog kralja Vladislava, a na samom kraju ovog pevanja Sokolica dobija vest o sultanovoj želji da ga prati na Istok i polazi put Carigrada. U desetom pevanju kralj Vladislav se vraća u Varšavu, kako bi prisustvovao pregovorima sa Ali pašom. Sledeće pevanje je posvećeno opisivanju sklapanja sporazuma između Poljaka i Turaka.

Ali paša se vraća u Carigrad, a svi su oduševljeni potpisanim mirom. A u Carigrad je stigla i Krunoslava, preobučena u muškarca, u želji da oslobodi svog verenika. Međutim, surovi tamničar koji čuva viteza Korevskog po imenu Rizvan paša je na prevaru zatvara u tamnicu.

Trinaesto pevanje lektire ” Osman “, Ivan Gundulić je smestio ni manje ni više nego u pakao. U njemu govori o nečastivom koji besni, jer su Poljaci odnosno hrišćani uspeli da pobede. Zato đavo i dalje šalje svoje sluge – demone među Turke, kako bi ovi iznova izazivali sukobe.

Sledeće, četrnaesto pevanje je vezano za predskazanja. Prvo sultana Osmana upozorava astrolog da ne ide na Istok, a potom i sam sultan sanja proroka Muhameda kako mu iz ruke uzima svetu knjigu svih Muslimana, ” Kuran “, te mu udara šamar. Takođe, jedan od demona koje je slao đavo se pretvorio u hodžu i ušao kod Osmana. U tom se sultan probudi i ču kako mu ovaj govori da treba da ide na Istok, kako bi skupio novu vojsku. Potom se taj demon, za koga je Osman mislio da je hodža pretvorio u sovu i odleteo. Na kraju ovog pevanja, surovi Rizvan paša ubija i Krunoslavu i njenog verenika i to sa leđa. Potom je i sam Rizvan izvršio samoubistvo.

Jedan od uslova mira sa Poljacima je bio i da oslobode Korevskog. Ubrzo sultan Osman saznaje šta se dogodilo. Takođe je i Kazlar aga imao nezgodu na putu za Carigrad, jer mu je pobegla Sunčanica. Kada je to čuo Osman, ženi se Sokolicom.

Sledeća tri pevanja su vezana za pobunu vojske, koja je mislila da Osman ide na Istok kako bi sakupio vojsku koja bi trebalo da pobije janičare zbog toga što nisu bili disciplinovani u bici kod Hoćina. Mustafina majka kuje zaveru u kojoj joj pomaže Daut paša, jer mu obećava novac ukoliko se janjičari pobune protiv Osmana. U osamnaestom pevanju lektire ” Osman “, Ivan Gundulić opisuje borbe i odlazak pobunjenih janičara u sultanovu palatu.

Sultan Osman šalje Baš vezira i Kazlar agu da pregovaraju sa pobunjenim janičarima, međutim ovi ih ubijaju. Janjičari biraju Osmanovog strica Mustafu za novog sultana i pored toga što im Osman govori da je Mustafa malouman, te da ne može da bude sultan.

U poslednjem, dvadesetom pevanju lektire ” Osman “, Ivan Gundulić opsiuje sazivanje zbora pobunjenih janjičara, na kome postavljaju Mustafu za sultana. Mustafa izdaje naređenje da Osmana zatvore, a vrlo brzo naređuje i da ga zadave. Sam kraj lektire ” Osman “, Ivan Gundulić je posvetio razmišljanjima o prolaznosti života i sveta uopšte, zaključujući da je jedini pravi car nad svima, Svevišnji.

Autor: Radoje Domanović
Književni rod: epika
Književna vrsta: pripovetka

Tema i ideja

Osnovna tema i ideja kojom se rukovodio Radoje Domanović dok je pisao jednu od njegovih čuvenih satiričnih pripovedaka jeste pokušaj ismevanja tadašnjeg društva, te jednog njegovog posebnog dela – ljudi koji su živeli u učmaloj, zatvorenoj, palanačkoj sredini u Srbiji s kraja 19. Veka.

Analiza lektire „ Mrtvo more “

Analiza lektire „ Mrtvo more “ bi svakako trebalo da počne od objašnjenja njenog naslova. Zašto „ Mrtvo more “? Mrtvo more je svojevrstan simbol učmale, palanačke sredine i Srbije s kraja 19. veka, u doba najmanje uspešnog vladara iz porodice Obrenović. Radoje Domanović je iskoristio svoju satiričnu pripovetku simboličnog naslova „ Mrtvo more “ da ismeje neprihvatanje novina i savremenih tokova uopšte u celoj tadašnjoj Srbiji.

Malograđani, odnosno stanovnici palanke osuđuju vrlo surovo i oštro sve one koji pokušaju na neki način da se istaknu u njihovoj sredini, a sve pravdaju rečenicom: „ To kod nas ne može da bude. “ Iako ih narator pita da li su čitali pesme ili naučne radove, gledali slike, slušali kompozicije koje su javno osudili, oni odgovaraju da nisu, ali da znaju da to ruši harmoniju koja vlada u njihovoj „ zemljici “. Pri tom su oni vrlo primitivni u osuđivanju, a što se najbolje vidi u slučaju mladog pesnika, koji je posvetio svoje stihove izabranici svog srca. Međutim, malograđani su i nju uzeli na zub.

Ono što je posebno zanimljivo, a što je Radoje Domanović prikazao u lektiri „ Mrtvo more “ jeste trenutak nakon javne osude „ odmetnika “, kada svi malograđani govore kako on ustvari nije bio uopte toliko loš. Upravo u tim rečima se jasno vidi stepen njihovog primitivizma i licemerja.

Za analizu dela je vrlo važno da znate da se satirična pripovetka „ Mrtvo more „ smatra ne samo kritikom društva kakvo je obitavalo u većem delu Srbije 19. veka, već i tadašnje vlasti. Radoje Domanović, iako je vešto ukomponovao sve te detalje, je bio vrlo razočaran ponašanjem večine svojih sunarodnika, a smatra se tvorcem srpske satirične pripovetke. Pored toga što kritikuje i narod i vlast, analiza dela govori da je Radoje Domanović, zapravo svojom satirično – alegorijskom pripovetkom pokušao da pozove ljude da promene ono što ne valja, te da društvo učine boljim, a tadašnju Srbiju kvalitetnijim mestom za život.

Likovi i opis likova u delu

Likovi u delu „ Mrtvo more “ su brojni, a njihovi opisi su vrlo specifični, kada se uzme u obzir književna vrsta kojoj pripada pripovetka „ Mrtvo more “, Radoja Domanovića. Ukoliko bi, pak morali da se izdvoje glavni likovi, onda su to svakako: pesnik, naučnik, slikar i kompozitor, a posebni lik, to jest likovi su ostali stanovnici palanke, malograđani.

Kada su u pitanju likovi u lektiri „ Mrtvo more “, Radoje Domanović je uspeo da napravi sjajnu protivtežu, stavljajući sa jedne strane likove: pesnika, slikara, naučnika i kompozitora, kao primere naprednih ljudi koji se ističu i pokušavaju da pronađu izlaz iz učmale sredine u kojoj se ništa ne događa, a nasuprot njima su svi ostali, pripadnici malograđanštine, koji ni u kom slučaju ne odobravaju bilo kakvu promenu, pa ma koliko ona bila pozitivna. Malograđani izvrgavaju ruglu sve ostale likove iako i ne znaju čime se oni zaista bave, jer niti su čitali pesme i naučne spise, niti gledali slike, a bogami ni slušali kompozicije.

Stilske figure

Zanimljivo je da je ova pripovetka Radoja Domanovića gotovo cela napisana u jednoj stilskoj figuri. Reč je o takozvanoj alegoriji, koja zapravo predstavlja specifičan način piščeve naracije, prikazujući događaje i situacije u kojima se nalaze likovi dela na drugačiji način nego što su se zaista zbili, koristeći pri tom stilske figure poznate kao metafore. Pomoću stilske figure poznate kao alegorija pisac daje sebi mogućnost da govori o različitim stvarim i da tako kažemo, da u zavijenoj formi iskazuje svoje mišljenje.

Uz stilske figure, alegoriju i metafore lektira „ Mrtvo more “ obiluje i još jednom stilskom figurom. Reč je o ironiji, koja predstavlja gotovo sastavni deo svake satire. Ova stilska figura omogućava piscu da u ironičnom tonu zapravo govori suprotno od onoga što misli.

Prepričavanje pripovetke „ Mrtvo more “

Poglavlja tema i ideja, kao i analiza će vam svakako koristiti za bolje razumevanje lektire „ Mrtvo more “. Međutim kada budete pisali sastav iz srpskog jezika na temu ove lektire sigurno će vam mnogo više koristiti prepričavanje pripovetke.

Pa da počnemo… U prvom delu pripovetke Radoje Domanović uopšte ne ukazuje koja će biti tema dela, jer zapravo govori o svojoj strini:

„ Baš u trenutku kada sedoh da pišem ovu pripovetku, ukaza mi se pred očima slika moje pokojne strine. “

I opsiujući strinine osobine i postupke, Radoje Domanović polako uvodi svog čitaoca u temu dela. A strina je bila vrlo specifična, u najmanju ruku. Stalno se nečega bojala i brinua za nešto, a kako veli pisac:

„ Lice joj tužno, puno bora, žuto; oči gotovo iste boje kao i lice, pogled izražava neku večito očajnu brigu… “

Uvod u pripovetku „ Mrtvo more “ je pun strininih zabrinutih komentara za sve moguće i nemoguće situacije. A uzevši u obzir da pisac veli da ga je strina vaspitavala, mnogo toga je ostalo urezano u njegovom sećanju.

Potom sledi opis škole, a kako veli Radoje Domanović : „ Škola mi je, moram priznati, bila mnogo gora i teža od strine… “ i to stoga što se odmah susreo sa raznim pravilima o ponašanju „ dobrog deteta “.

Nakon ovakvog uvoda, Radoje Domanović polako prelazi na osnovnu temu i ideju pripovetke „ Mrtvo more “:

„ Bili smo dobra i poslušna deca i, doduše, iz godine u godinu svaka je generacija sve više obećavala da će uskoro naša zemlja dobiti tako isto dobre i poslušne građane, ali ko zna da l’će doći to blaženo vreme da se naše težnje, upravo misli i ideali moje pokojne, genijalne strine, potpuno ostvare u ovoj namučenoj Srbiji, koju ovako žarko i iskreno ljubimo. “ Potom sledi spisak od ukupno 17 članova o „ pravilima “ po kojima treba živeti ukoliko neko želi da bude dobar i poslušan stanovnik tadašnje Srbije.

A onda, Radoje Domanović vrlo pažljivo opisuje tobože neko društvo na koje je „ naišao “ tokom svojih mnogobrojnih putovanja :

„ Eto, dakle, tako i ja, putujući, naiđem na jedno divno društvo, upravo mesto, državicu, šta li. “ A u toj „ državici “ prvo je naišao na politički zbor i sledi podroban opis likova koji su tom zboru prisustvovali i njihovog ponašanja. U upravo ovi opisi likova su vrlo važni za bolje razumevanje likova malograđana i pomoći će vam da napišete što bolji sastav iz srpskog jezika kada se bude obrađivala lektira „ Mrtvo more “.

Situaciju u „ zemljici “ najbolje opisuje sledeći pasus:

„ Dopade mi se nešto da u ovoj zemljici živim što duže vremena. Učinio sam s mnogima poznanstvo. Neki krasni ljudi. Mirni, tihi, krotki, kao golubovi. Jedu, piju, dremaju, pomalo nešto posla gledaju. Jednim slovom: srećni ljudi. Ništa ne remeti dubok mir, niko ne kvari harmoniju, nikakav vetrić ne uzdrma mirnu, nepomičnu površinu ustajale pozelenele bare, ako bi se s tim moglo porediti društvo te zaista srećne zemljice. “

Ali, jednog dana se „ poremeti ravnoteža društvene harmonije “, jer je jedan mladi čovek izdao zbirku pesama: „ Pesme su bile lepe, pune dubokog, iskrenog osećanja i ideala. “ Međutim, palančani nisu odobravali to, iako gotovo niko od njih nije ni čitao pesme. Njihovo neodobravanje je išlo dotle da „ i ponašanje promeniše ljudi prema mladom pesniku. “

Nisu malograđani osuđivali i ignorisali samo mladog pesnika, već i mladu verenicu kojoj su pesme bile posvećene:

„ Što je najnesrećnije, pesme je posvetio svojoj verenici, misleći da je time obraduje; ali je sirota devojka, mesto radosti, mnogo propatila i proplakala, jer ni nju nije javno mnjenje poštedelo. “

Međutim, nije tu kraj… Pesnik je obavljao činovnički posao, pa je „ po kazni “ bio premešten u drugo mesto, a kako ga ni tamo nisu poštedeli osude, ministar je bio prinuđen da ga otpusti. I tako je sve došlo na svoje mesto, po mišljenju javnog mnjenja.

Nakon pesnika, harmoniju je poremetio mladi naučnik, koji je izdao naučne spise:

„ Celo društvo kao da u tome gledaše neku zaraznu bolest i stade se buniti i boriti očajno protiv te opasnosti. “

A ni ove naučne spise, kao ni pesme gotovo da niko nije čitao, ali su svi bili saglasni u jednom: „ To kod nas ne može da bude. “, te kako veli Radoje Domanović u lektiri „ Mrtvo more “ : „ I ponoviše opet slične prilike kao i s pesnikom. “

Svi ismevaju naučnika, kao što su ismevali pesnika, jer se odvažio da pokuša da naruši harmoniju njihove učmale sredine. Uskoro dođe i slikar, koji prođe slično kao i pesnik i naučnik.

A onda : „ Taman društvo u najslađem snu, a razbudi ga jedan mladi kompozitor sviranjem svojih novih kompozicija. “

Ali sa njim se sve završi mnogo gore nego sa prethodnicima, jer se umešala i vlast, koja je „ otkrila “ da su te kompozicije zapravo poziv na revoluciju i pobunu, te uhapsiše mladog kompozitora.

Na samom kraju lektire „ Mrtvo more “, Radoje Domanović daje poruku čitavog dela i glavnu opaaku u kojoj je sažeta osnovna tema i ideja dela:

„ Tako u ovom društvu prođe svaki koji god htede preduzeti kakav rad. I političar, i ekonom, i industrijalac, svaki je morao propasti.

Setim se jednog poznanika, Srbina, i mi ih imamo takvih dosta. “

Gotov proizvod, lepo zapakovan i serviran na tacni je gotovo uvek ukusan. Međutim, ono što je dovelo do stvaranja tog proizvoda, svi njegovi sastojci, finese i dodir su ono što tom proizvodu zaista daje vrednost. U tom duhu, pozivamo vas da otkrijete koji su događaji, civilizacije, epohe i umetnički stilovi doprineli da Sicilija i njeni prelepi gradovi danas izgledaju baš ovako.

Značaj geografskog položaja kroz istoriju Sicilije

Multikulturalnost Sicilije potiče od njene burne prošlosti kroz koju su se smenjivala najpre, različita plemena, zatim imperije, narodi i carstva. Nije slučajno zbog čega su tolike različite grupe ljudi stigle baš na Siciliju u svom pohodu za pronalaženjem idealnog staništa. Kao libelom centrirana u samo Sredozemlje tj. Mediteran, Sicilija je predstavljala most između Evrope i Afrike, zapada i istoka, spajavši nespojivo. Na taj način ovo ostrvo je omogućilo stvaranje posve unikatne istorijske podloge, koja je dovela do neponovljive arhitekture, zanimljivog kulturnog nasleđa i umetničke raznovrsnosti, uz uspon i prosperitet Siclije najpre kao teritorije, zatim kolonije tj. polisa, provincije, a zatim i kraljevstva različitih naroda.

Kao najveće ostrvo Sredozemlja okruženo Sredozemnim morem na zapadu, Tirenskim morem na severu i na istoku Jonskim morem, uz bliskost italijanske čizme, Sicilija je imala sve što je bilo potrebno za „svetsku“ luku starog i srednjeg veka. Umerena mediteranska klima koja i danas privlači turiste za letovanje na Siciliji, uz izrazito plodno (vulkansko) tlo sa morem bogatog ribom, je sve što je doseljenicima bilo potrebno za sopstveni razvoj, koji je bio vrlo buran.

Istorijske epohe Sicilije

• PRVA PLEMENA (8000. god. p.n.e.) – Sve je počelo doseljavanjem tri Italska plemena, koje je završeno oko 1200 godina p.n.e. : 1. Sikani (Sicani); 2. Elimljani (Elimi) i 3. Sikulci (Siculi) koja su došla sa različitih strana Evrope. Sikani su poticali sa prostora današnje Španije a podaci o njihovim postojbinama potiču još iz pleistocena, oko 8 milenijuma p.n.e.. Drugi po redu, Elimljani, potiču čak sa Egejskog mora, dok su treći (Sikulci) stigli iz neposredne blizine, tj. sa istalijanske čizme. Prema istorijskim izvorima, najznačajnije od ova tri plemena (Sikani) je naseljavalo centralni deo Sicilije, dok su preostala dva dobila istočnu i zapadnu obalu ostrva.
• ANTIČKO DOBA (3. vek p.n.e. – 5. vek n.e.) – za ovaj period se svakako vezuje naseljavanje Feničana, Kartaginjana i Grka na Siciliju, koja će prerasti u najvažniji polis (koloniju) stare Grčke, na čelu sa prelepom Sirakuzom. Grci su otpočeli kolonizaciju Sicilije u 8. veku p.n.e.. S’ obzirom da se Sirakuza nalazi na istoku Sicilije, jasno je da su se Grci naseljavali na istočni deo ovog ostrva, dok su na severu i zapadu postojale feničanske i kartaginjanske kolonije. Uvidevši potencijal Sicilije kao trgovinskog centra i njenog plodnog zemljišta, Grci su lako otpočeli posejavanje maslina i pravljenje maslinjaka, vinograda kao i gajenje ovaca. U tada već dominantni helenizam asimilovala su se prethodna pomenuta plemena, a širenje helenskog uticaja se proširio se celim ostrvom na kom su počeli da niču brojni antički hramovi, poput onih u Dolini hramova u Agriđentu. Ovakav razvoj grčkog polisa je još više razbuktao već zavađene strane, pa su time otpočeti Sicilijanski ratovi koji su trajali od 600. godine p.n.e. sve do sredine 3. veka p.n.e., kada Velika Grčka sklapa primirje sa Rimskom republikom, koja se do tada nije mešala u sicilijanske sukobe zbog zauzetosti osvajanja Apeninskog poluostrva, i oslobođenja od Etruraca. Nakon sklapanja mira sa Velikom Grčkom 262. god. p.n.e., Rimljani su želeli da aneksiraju Siciliju, te su otpočeli Punske ratove, tokom kojih su se više puta sukobljavali sa Kartaginom dok je i konačno nisu proterali, čime je Sicilija postala provincija izuzetnog poljoprivrednog i strateškog značaja, u okviru Rimske imperije u nastajanju.
• POČETAK SREDNJEG VEKA (5. vek – 11. vek) – Srednji vek je nakon duge imperijalističke stabilnosti koje je pružalo Rimsko carstvo Siciliji, označio konstantne borbe oko ove teritorije, koje praktično nisu ni prestajale sve do završetka srednjeg veka. Narodi koji su se našli kao osvajači preostalih teritorija Rimskog carstva, otimali su se oko ove strateški bitne teritorije, a zatim se u borbe uključuje i Istočno Rimsko carstvo (Vizantija). Vandali koji su osvojili Siciliju 440. godine, se nisu dugo zadržali tu, usled napada germanskog naroda Gota, na čelu sa Teodorikom Velikim koji je bio liberalnih shvatanja, i dozvolio je opstanak rimske kulture uz pravo na versku slobodu. Gotskim ratom označen je početak uplitanja Vizantijskog carstva koje će za vreme Justinijana I konačno zauzeti Siciliju i na taj način obezbediti sebi polaznu osnovu za dalje osvajanje Italije. Nekada najvažnija kolonija Velike Grčke, Sirakuza, postaje prestonica Vizantijskog carstva. Usled unutrašnjih nemira u okviru Vizantije došlo je do pobune i sukoba određenih vojnih zapovednika, kada je zapovednik Eufemije, 826. godine zauzeo Sirakuzu, ali ne zadugo. Nakon svog neuspeha i Eufemije je proteran u Afriku, gde emiru Tunisa nudi vlast nad Sicilijom, čime otpičinje prvo uplitanje islamske religije u kulturu Sicilije. Islamska vojska sastavljena od Arapa, Španaca, Persijanaca i drugih, osvojila je Siciliju, što je dovelo do nekoliko promena. Uz česte pobune pristalica Vizantije, i mogućnost ispovedanja hrišćanske religije uz veće poreze, bilo je i pozitivnih strana. Na primer po prvi put su donešene nove poljoprivredne kulture koje su obogatile prirodu Sicilije, kao što su: limun, pistaći, narandža i šećerna trska, koje su time omogućile jačanje sicilijanske ekonomije a i stvaranje posebne, danas poznate sicilijanske kuhinje. Dolaskom muslimana dodat je „drugi talas“ kulturoloških promena koje su uticale na nastajanje unikatne sicilijanske arhitekture. Usled unutrašnjih nemira i napada plaćenika Normana (hrišćanski potomci Vikinga), Sicilijanski emirat se raspadao, i konačno je Sicilija pala pod vlast Normana (Ruđer I) 1091. godine, nakon čuvene opsade Palerma.
• DOBA KRALJEVSTVA, KRALJEVINA SICILIJA (12. vek – 19.vek) – Nakon normanskog osvajanja, i ekonomskog unapređenja, Sicilija postaje kraljevina, 1130. godine. Nakon gašenja normanske loze Otvila, bračnim putem Sicilija odlazi u ruke švapske dinastije – Hoenštaufen, čime stanovništvo Sicilije koje je do sada već nebrojano puta promenilo vladare, nije bilo zadovoljno. Nakon kratkoročnog postavljanja nelegalnog naslednika, uz vojsku Ričarda Lavljeg Srca, Henrik VI je osvojio Siciliju 1195. godine, koja mu je zakonom pripadala. Postavši apsolutna monarhija, prva te vrste u feudalnoj Evropi, počeo je i kulturni, ekonomski i politički razvitak Sicilije, kada se po prvi put upotrebljava jedan oblik italijanskog jezika u književnosti, za vreme kralja Fridriha II. Uz konstantne sukobe dinastije Hoenštaufen sa papama, Karlo I Anžujski je uz papsku pomoć u 1266. godine osvojio Siciliju, i iste godine krunisan za kralja Sicilije i Napulja. Ovakav tok događaja, pogotovo isprovociran oduzimanjem statusa glavnog grada Palermu, uslovio je ustanak, poznat kao „Rat sicilijanske večernje“, tokom kog je pobijena gotovo sva francuska populacija na Siciliji. Obrativši se za pomoć Petru III od Aragone, i njegovim zauzimanjem Sicilije 1282. godine, otpočinje i španski period (treći kulturni talas) koji će prvi put, nakon Rimskog carstva, potrajati dovoljno dugo uz sitnije potrese. Od tog trenutka u vidu posebnog kraljevstva, vladali su rođaci aragonskog kralja, a konačno od 1409. godine pod jedinstvenom krunom Aragona. Oko tri veka kasnije na Siciliju stižu i Austrijanci (Habzburška dinastija), i to razmenom ostrva Sardinije za Siciliju sa dinastijom Savoj. Nakon potresa u Evropi nastalih Napoleonovim osvajanjima Napulj i Sicilija postaju jedinstveno kraljevstvo – „Kraljevstvo Dve Sicilije“ pod burbonskom vlašću.
• UJEDINJENJE ITALIJE (završni period) – konačni i završni period sicilijanskih integracija desio se nastankom Kraljevine Italije, 1860. godine, kada se po prvi put oseća značajan uticaj i nastanak sicilijanske mafije koja je osim uticaja na Italiju, ostavila veliki uticaj i na svet, što se može u najmanju ruku videti kroz holivudske filmove. Italija je još preživela i fašistički režim kao i konačno proglašenje Republike Italije 1946. godine, kada Sicilija još uvek ostaje pod jakim uticajem mafije.

Ova sažeta, ali burna i duga istorija Sicilije, nikoga ne ostavlja ravnodušnim, pa čak ostavlja i zbunjujuću notu. Ali jedno su reči na papiru, dok je nešto sasvim drugo osetiti život i kulturu koja je nastala iz toliko različitih uticaja, pa nije čudo što se turisti često odlučuju za letovanje na Siciliji, kada mogu posetiti Palermo, Sirakuzu i druge značajne istorijske gradove.

Ukoliko vas fascinira istorija ovog ostrva, na vreme rezervišite aranžman za letovanje na Siciliji, preko Fun Group turističke agencije i oživite istoriju Sicilije.

Autor: Branislav Nušić
Književni rod: epika
Književna vrsta: roman

Tema i ideja

Osnovna tema i ideja na kojoj je baziran roman ” Hajduci ” jeste odmetanje dečaka iz družine čuvenog Čede Brbe u hajduke. Zapravo, tema je odrastanje u neko drugačije vreme od današnjeg i upravo iz tog razloga je ovaj roman posebno zanimljiv današnjim školarcima.

Ideja od koje je pošao Branislav Nušić kada je stvarao roman ” Hajduci ” je, kako je sam pisac naveo bazirana na njegovim ličnim doživljajima iz detinjstva.

Mesto i vreme radnje

Iako vreme radnje romana ” Hajduci “, Branislav Nušić nije precizno odredio, može se pretpostaviti da je to bilo doba piščevog detinjstva, to jest druga polovina 19. veka, a mesto radnje je obala Dunava kod grada Smedereva, mesta u kome je mladi Nušić odrastao.

Fabula

Roman ” Hajduci ” govori o doživljajima samog pisca, a sam Branislav Nušić je u predgovoru naglasio da je ovaj roman napisao na nagovor prijatelja. Razlog za to je bio što u to doba nisu postojali takvi romani, takozvani dečiji. U predgovoru je pisac naveo da je u romanu opisao ono što je on doživeo u detinjstvu, pa se gotovo svaka analiza ovog dela oslanja na taj podatak. I gotovo svi koji su se bavili analizom romana ” Hajduci ” smatraju da je on autobiografski. U prilog tome ide i činjenica da je lektira ” Hajduci ” pisana u prvom licu.

Na samom početku, Branislav Nušić opisuje mesto sastanka dečaka – hrastovo stablo koje je bilo smešteno na smederevskoj obali Dunava. Ovde su se dečaci sastajali dva puta u toku nedelje i to četvrtkom i nedeljom.

Ono što im je svima bilo zajedničko jeste da nisu voleli školu. Branislav Nušić upoznaje čitaoce sa svakim članom družine posebno, iznoseći osobine likova, a naročito naglašavajući one osobine po kojima su likovi romana ” Hajduci ” dobili nadimke. Ne zaboravite da će vam ovi podaci biti od koristi kada bude trebalo da pišete sastav na temu lektire ” Hajduci “, pa bi bilo dobro da ih zapamtite.

Dečaci su, bežeći od škole i obaveza koje su tamo imali, odlazili na hrastovo stablo i tamo razgovarali o svemu i svačemu. I upravo iz tih priča čitalac shvata kakav je ko od njih, ko laže, ko ne, ko je plačljiv, ko strašljiv. A kada bi im bilo dosadno od preteranog pričanja, oni bi jednostavno napravili loptu i igrali fudbal sve dok ne bi pao mrak.

Ovi sastanci su omogućavali svakom od dečaka da pokaže svoje pravo lice, bez bojazni da će biti kažnjeni.

Zaplet romana ” Hajduci ” nastaje kada vođa družine, Čeda Brba dolazi na ideju da se odmetne u hajduke i to saopštava svojim drugovima. A Čeda je došao na ovu ideju nakon što ga je gazda pretukao, jer mu je ukrao dve perece. Međutim, tek na samom kraju romana čitalac saznaje da mu Čeda nije ostao dužan.

Pa ipak, dečaci nisu baš sigurni da li je to pametna dieja, uzevši u obzir da hajduci više nisu što su nekada bili. Iako mahom svesni da ne treba da budu povodljivi, svi pristaju da se odmetnu u hajduke, bojeći se da ne ispadnu kukavice pred ostatkom družine.

Kada su doneli odluku da ipak odu u hajduke, započeli su pripreme – napravili gusle, igrali se hajdučkih igara i dogovorili da se sutradan nađu u zapuštenom mlinu, koji se nalazio na samom kraju sela. Kada su se našli, odabrali su harambašu. Koga drugog do Čedu Brbu, za koga su smatrali da je najhrabriji među njima, iako su bili svesni da puno laže, pravili su se da mu veruju.

Harambaša je bio odabran i jedino što im je preostalo jeste da krenu put šume. Dogovor je bio da se okupe kod groba Makse zvanog Žaba i da tamo polože hajdučku zakletvu. A taj Maksa uopšte nije bio hajduk, već običan lopov koji je bio streljan, jer je ubio nekoga tokom pljačke. Ali, pre nego što je tu sahranjen Maksa, na istom mestu su sahranjivani hajduci, koliko je poznato, pa je to razlog njihovog odlaska i polaganja zakletve baš na tom mestu. Svi su došli osim Cvrce, ali ne zato što nije hteo. On je, zapravo rekao majci da ga budi rano kako bi otišao da polaže hajdučku zakletvu, ali kada je za to čuo otac, umesto buđenja, ušao je u Cvrcinu sobu noseći kaiš i isprebijao ga tako da ovaj nije mogao da ustane. Tako su dečaci složno doneli odluku da mu sude u starom mlinu, ali su uskoro odlučili da mu oproste i dali mu mogućnost da sa Čedom i Vrapcem ode na Maksin grob i da položi zakletvu.

Prvi put su propustili da u nedelju odu do hrasta, jer su se spremali za odlazak i u ponedeljak su mali odmetnici krenuli, noseći: nož, viljušku i iglu, kao jedino oružje.
Roman ” Hajduci “, Branislav Nušić potom nastavlja opisom njihovih putešestvija i plana da opljačkaju putnička kola i ostalih planova, praćenih dečijim strahovima kada su shvatili šta su zapravo uradili. Tako fabula dolazi do kulminacije, kada onemoćali mali hajduci nakon dva dana padaju od iscrpljenosti i straha. U međuvremenu, roditelji i policija kreću u potragu za njima, a hvata ih jedan pandur. Da stvar bude još gora, on ih zatvara u svinjac, koji je pun buva i javlja načelniku da ih je pronašao. Ovaj to javlja roditeljima, koji su vrlo ljuti na male hajduke.
Fabula lektire ” Hajduci ” ide prema raspletu, koji je i tragičan i komičan u isto vreme. Iako načelnik predlaže roditeljima da ih ne tuku čim ih ugledaju, ovi to ne slušaju i počinje opšta tuča, čim mali hajduci uđu u selo.

Lektira ” Hajduci ” završava scenom u kojoj se oporavljeni hajduci nalaze na starom mestu nakon dve nedelje, jer niko nije mogao da izađe iz kuće od silnih batina koje je dobio, ali i od sramote, jer im se sada celo selo smejalo. Tamo se zaklinju da nikada više neće praviti nestašluke. Jedini ko nije došao jeste Čede.

Analiza lektire ” Hajduci “

Branislav Nušić je temu za roman ” Hajduci ” uzeo iz svog detinjstva. Uspeo je da, uz puno humora i zanimljivog pripovedanja dočara današnjem čitaocu kako je nekada izgledalo odrastanje i detinjstvo dečaka, koji nisu puno marili za školu i učenje i kojima je na prvom mestu bila igra i drugarstvo. Možda će se današnjim malim čitaocima lektira ” Hajduci ” učiniti malo čudna, uzevši u obzir da današnje odrastnje nema veze sa nekadašnjim.

Okupljajući se pored hrasta na obali Dunava, dečaci su uspeli da se oslobode i da žive u punoj slobodi makar u tim trenucima.

Osobine koje ih krase: hrabrost, radoznalost, druželjubivost, duhovitost i mnoge druge nisu mogle da dođu do punog izražaja u školi ili kući, ali zato im je druženje pomoglo da se oslobode i budu ono što jesu.

Iako su svesni da su napravili glupost kada su otišli u hajduke, oni pokušavaju da istraju u toj odluci, te pored vatre pričaju svako svoju zanimljivu priču. Sve te priče su pune simbolike i skrivenih poruka. A kako se tema za sastav iz srpskog jezika kada se obrađuje lektira ” Hajduci ” najčešće uzima upravo iz ovih priča, svakako je dobro da ih pročitate. Uz to, verujem da ćete uživati u njima, jer je Branislav Nušić poznat kao izvrstan pripovedač.

Likovi i osobine likova

Svaki od dečaka koji su članovi Čedine družine je specifičan na svoj način i svi oni se ponašaju potpuno različito kada su u školi i kada su pored hrasta.

Osobine koje su im zajedničke svakako su: ne vole školu i ne vole da uče, žele da pobegnu od kuće, roditelji ih ne razumeju i ne odobravaju njihovo ponašanje.

Čeda Brba jedini ne ide u školu, jer je izbačen iz nje zbog raznih nestašluka. Bio je najjači među dečacima, puno je lagao, ali su mu ostali uprkos tome što su znali da laže, verovali, to jest pretvarali su se da mu veruju.

Laza Cvrca je bio najduhovitiji među njima, ali je imao jednu manu – mucao je, ali samo u školi kada ga učitelji propituju.

Mile Vrabac je stalno jeo mrvice iz svojih džepova, a nadimak Vrabac je dobio nakon što nije skinuo kapu pred seoskim sveštenikom, a ovaj ga pitao da nema možda vrapca pod kapom, pa se boji da mu ne odleti ako je skine.

Sima Gluvać se pretvarao da je gluv, kad god ne zna odgovor na pitanje nastavnika, te bi odgovarao ono što zna.

Mita je često plakao i bio je jako lenj.

Žika Dronja je učio puno i bio najvredniji među dečacima, ali sve što nauči brzo je zaboravljao.

Narator, to jest pisac kaže za sebe da ipak misli da je mnogo bolji đak nego što kažu njegovi roditelji i nastavnici, te da mu uopšte nije jasno zašto je tako često dobijao batine.

Prepričano delo ” Hajduci “

Iako je za dobar sastav iz srpskog jezika neophodno prepričano delo, to u ovom slučaju nećemo činiti, jer je poglavlje fabula sasvim dovoljno za razumevanje romana ” Hajduci “, Branislav Nušić.

A kada fabuli dodate poglavlje analiza i likovi i njihove osobine, gotovo da nema potrebe da lektira ” Hajduci ” bude prepričana, jer je sve navedeno sasvim dovoljno da vaš sastav iz srpskog jezika na temu ove lektire bude jako dobro napisan.

Poruka romana

Kada je u pitanju poruka lektire ” Hajduci “, mora se priznati da je Branislav Nušić bio majstor poruka koje je upućivao svojim čitaocima, na vrlo šaljiv način.

Roman ” Hajduci ” ima mnoštvo poruka, koje ćete svakako vi sami otkriti dok se budete bavili njegovom analizom. Imajte na umu da pored osnovne poruke da treba razumeti decu i da ta ista deca treba da nauče da ne budu povodljiva, bez obzira što će možda neko drugi misliti da su kukavice, postoji niz poruka od kojih ćete najveći broj njih naći u drugom delu romana ” Hajduci ” kada mali hajduci pričaju priče uz logorsku vatru. Upravo ove poruke će vam omogućiti da bolje razumete ove dečake, ali i da napišete bolji sastav iz srpskog jezika kada se bude obrađivala lektira ” Hajduci “, Branislav Nušić.

Autor: Marin Držić
Književni rod: drama
Književna vrsta: komedija

Tema i ideja dela

Osnovna tema komedije ” Novela od Stanca ” bi se mogla okarakterisati kao šala koju su mladići izveli sa lakovernim starcem. Dok bi se ideja lektire mogla okarakterisati kao želja Marina Držića da ukaže na lakovernost kao ne tako dobru osobinu kod ljudi, međutim poglavlje analiza i interpretacija dela će vam umnogome pojasniti i temu i ideju dela.

Analiza i interpretacija lektire ” Novela od Stanca “

Analiza i interpretacija dela ” Novela od Stanca ” svakako mora početi sa nekim objašnjenjima, uzevši u obzir da je Marin Držić bio jedan od najznačajnijih hrvatskih pisaca, te da je pisao na hrvatskom jeziku. Vrlo je važno da znate i ponešto o ovom velikom hrvatskom piscu, kako biste bolje razumeli delo, te napisali što bolji sastav iz srpskog jezika kada se bude obrađivala lektira ” Novela od Stanca “.

Ovaj Dubrovčanin je bio sveštenik, a rođen je početkom 16. veka, tačnije 1508. godine. Marin Držić je sa navršenih 18 godina imenovan za upravnika dubrovačke crkve Svih Svetih, a kako je njegova porodica bila zadužena za nadzor ove crkve, sam Marin Držić je imao određenih povlastica.

Ubrzo nakon toga je Marin Držić postavljen na mesto orguljaša u katedrali, te dobija novac da ide na školovanje u italijanski grad Sijenu, koji je tada bio stecište umetnika. Tamo se Držić susreo sa renesansnim delima i pozorišnim trupama i sve to je puno uticalo na njegovo književno stvaralaštvo.

Pored čuvene komedije ” Novela od Stanca “, Marin Držić je napisao, između ostalog i: ” Pomet družina “, ” Tirena “, ” Hekuba “, ” Dundo Maroje ” i još mnogo toga.

Lektira ” Novela od Stanca ” je nastala 1550. godine, a Marin Držić ju je napisao povodom venčanja tadašnjeg dubrovačkog plemića po imenu Martolica Džamajić. Ono što je vrlo važno da bi vam bila jasna analiza i interpretacija ovog dela jeste sam naslov. Termin novela u ovom slučaju znači šalu ili doskočicu, te je sasvim jasno koja je tema i ideja dela.

Lektira ” Novela od Stanca ” uz elemente komedije ima i određene elemente farse. Komedija je napisana u jednom činu, sa ukupno sedam prizora. Čini je ukupno 316 stihova, a pisana je u dvanaestercima.

Ono što je posebno zanimljivo, a što se može ustanoviti samo ako je analiza i interpretacija dela rađena sa pažnjom jeste činjenica da se u delu ” Novela od Stanca “, Marin Držić koristio rečima ” mladost “, odnosno ” starost ” vrlo često, te da se u tih 316 stihova ove reči ponavljaju čak 40 – ak puta.

Lektira ” Novela od Stanca ” vrlo vešto prikazuje klasičan sukob među generacijama, to jest sa jedne strane su likovi trojice mladića, koji su veseli i neopterećeni, te žele da se našale, ne razmišljajući kakve će posledice njihova šala imati na starca. A sa druge strane je glavni lik, Stanac koji je lakoveran i kada čuje da postoji mogućnost da vrati vreme, te da se podmladi, on jednostavno pristaje.
Poenta dela ” Novela od Stanca ” nije klasna razlika, uzevši u obzir da su mladići iz visokog društva, a Stanac je seljak, već činjenica da samo mladi ljudi mogu tako grubo da se šale, jer ne razmišljaju o posledicama, već samo žele da se zabave.

Fabula

Lektira ” Novela od Stanca ” je komedija u jednom činu, a njenu fabulu čini sedam prizora. Radnja se odvija u Dubrovniku, u vreme trajanja karnevala, kada su svi pod maskama. Te noći su se susrela dva mladića željna zabave i ne prepoznajući se, počeli su da izazivaju jedan drugog i gotovo se potukli. Kada su otkrili ko je ko, prestaje njihov sukob, a uskoro im prilazi i treći prijatelj, koji se maskirao u Vlaha.

Zaplet radnje lektire ” Novela od Stanca “, Marin Držić je gradio na šali koju su ovi mladići želeli da učine i to jednom starcu, koga su videli da sedi pored gradske fontane, čuvajući pažljivo svoje koze, sir i sve stvari koje je poneo. Mladići prialze starcu i otlkrivaju da je ovaj skromni seljak, po imenu Stanac rodom iz Crne Gore, iz mesta koje se nalazi u blizini reke Pive. Njemu prilazi jedan od mladića, Dživo Pešić i pita ga zašto je sam i zašto se smestio baš pored gradske fontane. Seljak mu iskreno odgovara da nije našao bolje mesto gde će da prenoći, te da se boji da će mu neko ukrati koze i sir, koje je pošao da proda na pijacu.

Dživo mu se lažno predstavlja kao bogati trgovac iz Bosne i Hercegovine, tačnije iz mesta Gacko i veli mu da su njemu vile pomogle da se podmladi. Stanac je oduševljen njegovom pričom i čak mu poverava da ga kod kuće čeka mlada žena, po imenu Miona i da bi ona sigurno bila oduševljena ukoliko joj se muž vrati podmlađen.

Fabula lektire ” Novela od Stanca ” dalje nastavlja ka kulminaciji, jer pristižu i mladići sa maskama vila, te ih trojica prijatelja mole da im pomognu da završe šalu. Mladići pristaju na to i prilaze lakovernom starcu. Govore mu da ćuti dok ga oni podmlađuju i on to i učini, a oni mu obrijaju bradu i lice namažu mašću, a sir i ovce ukradu, pa pobegnu.

Tako fabula dolazi do raspleta, jer Stanac sada shvata da je prevaren, počinje da viče i traži pomoć, govoreći da treba uhapsiti prevarante. Na samom kraju lektira ” Novela od Stanca ” donosi razmišljanje glavnog lika koji je svestan da se ne može podmladiti i da ne može vratiti vreme unazad.

Glavni likovi i karakterizacija likova

U lektiri ” Novela od Stanca “, Marin Držić ne uvodi mnoštvo likova, a karakterizacija likova je vrlo precizna i sasvim je jasno kakav je ko od njih.

Glavni likovi su svakako Stanac i tri prijatelja: Vlaho, Miho i Dživo. Stanac je prikazan kao prostodušan, lakoveran starac, koji pokazuje želju da se podmladi, to jest da produži život ukoliko je moguće.

Sa druge srane su likovi trojice prijatelja, koji ne misle ni o čemu drugom nego samo o šalama. Nijednog trenutka oni ne razmišljaju o osećanjima tog starca, već samo o zabavi.

Prepričano delo ” Novela od Stanca “, Marin Držić

Za bolje razumevanje lektire, a samim tim i da biste napisali dobar sastav iz srpskog jezika kada se bude obrađivala lektira ” Novela od Stanca ” vrlo je važno i prepričano delo.

Poglavlje fabula, kao i analiza i interpretacija dela će vam sigurno pomoći u tome, no prepričano delo će vam dati kompletan prikaz ove komedije.

Prvi prizor počinje scenom susreta dubrovačkih plemića, Vlaha i Meha koji su maskrani, jer se u Dubrovniku održava karneval. Oni počinju da se bore jedan protiv drugog, jer su maskirani i ne shvataju protiv koga se bore. Ubrzo shvataju, te Miho predlaže svom prijatelju da naprave novelu, to jest šalu jednom Vlahu, koji je došao u Dubrovnik. Termin Vlah se odnosi na seljaka, koji živi van Dubrovnika. Međutim, na kraju prvog prizora im prilazi neki čovek koga ne poznaju i oni počinju da se međusobno bore.

U drugom prizoru se njihova borba nastavlja, ali oni ubrzo shvataju da je taj stranac njihov treći prijatelj po imenu Dživo Pešić, mada je i on maskiran u Vlaha. Čitalac saznaje da je i Dživo želeo da učini novelu istom čoveku, pa svi odlaze do fontane, gde je bio smešten starac.

Dživo je glavni akter smicalice i on u trećem činu prilazi starcu, pitajući ga zašto je tu. Starac mu prostodušno odgovara da je tu jer nije našao bolje mesto gde će prenoćiti, a i boji se da mu ne ukradu koze i sir, koje treba da proda na pijaci, kako bi zaradio novac. Dživo mu objašnjava da je on bogati trgovac, te da je imao susret sa vilama, koje su ga podmladile. Dživo se predstavlja imenom Sedmi Muž i prezimenom Dugi Nos. On objašnjava Stancu da i on može biti podmlađen, te ubrzo odlazi ostavljajući starca u uverenju da je sve što mu je ispričao istina.

Nekoliko mladića preobučenih u vile se pojavljuju u sledećem činu i mladići ih zamole da im pomognu u šali sa starcem, a u petom prizoru sam Stanac priziva vile da dođu i podmlade ga.

Šesti prizor je ujedno i rasplet radnje, jer mladići preobučeni u vile nasamare Stanca i odnose mu i koze i sir, a njega samo obrijaju i namažu mu lice mašću. Ova scena se proširuje i na sedmi prizor. Na samom kraju lektire ” Novela od Stanca ” glavni lik shvata da je prevaren i počinje da viče, tražeći da neko uhvati varalice i lopove.

Autor: Đura Jakšić
Književni rod: lirika
Književna vrsta: elegija

Analiza i interpretacija pesme

Analiza i interpretacja pesme ” Na liparu ” se gotovo uvek posmatraju uz druge dve pesme, za koje se smatra da su povezane, a to su pesme ” Veče ” i ” Ponoć “. Zapravo, veruje se da je pesma ” Ponoć ” nastavak pesme ” Na liparu “, a potom sledi i pesma ” Veče “.

Ono što povezuje ove tri pesme jeste osnov poetike Đure Jakšića. On je ostao upamćen kao pesnik stardalnik, ukelti pesnik, koji je bio u sukobu sa sobom i svetom oko sebe. Razlog za taj sukob treba, svakako tražiti u biografiji jednog od najvećih pesnika srpskog romantizma. Za bolje razumevanje pesme ” Na liparu ” : ” Veče ” i ” Ponoć “, a samim tim i da biste napisali što bolji sastav iz srpskog jezika kada se bude obrađivala ova lektira vrlo je važno da znate, makar osnovne podatke iz Jakšićeve biografije, pa će vam biti mnogo jasnija i njegova poetika.

Rođen je u svešteničkoj, banatskoj porodici. Roditelji su želeli da Đura Jakđić postane sveštenik ili trgovac, ali on nije želeo da odustane od svojih umetničkih sklonosti i to na prvom mestu slikarstva, a kasnije i književnosti. Po završetku trgovačke škole i nižih razreda gimnazije, Đura Jakšić se obreo u Segedinu, gde je počeo da uči slikarstvo. Usled revolucije koja je u to doba buknula u Pešti, Đura napušta školovanje i vraća se u Banat, tačnije i Bečkerek gde nastavlja da uči slikarstvo.

Po završetku revolucije, nastavlja studije slikarstva u Beču, gde se susreće sa dvojicom velikih srpskih pesnika, Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem, te u to doba objavljuje i prve književne radove. Nažalost, kao i svi pesnici toga doba i Đura Jakšić je živeo u vrlo teškim materijalnim uslovima, zbog čega se opet vraća u svoje rodno mesto. Potom odlazi u Minhen na dve godine, kako bi nastavio da uči slikarstvo, te se vraća u Kikindu u kojoj se i nastanjuje i boravi skoro deset godina. Potom odlazi u Novi Sad, pa u rodno mesto, da bi 1857. godine prešao na teritoriju Srbije, gde ostaje do kraja života.

Nije Đura Jakšić ni u Srbiji živeo bolje – često je menjao službu, te je radio kao seoski učitelj, kao učitelj crtanja u gimnaziji, pišući pesme i baveći se slikarstvom.
Uz sve navedeno, ne treba zaboraviti da su umetnici tada živeli boemskim životom, pa tako i Đura Jakšić. I veći deo života je proveo u nemaštini. Upravo iz svih tih razloga njegova poetika je obojena setnim osećanjima, rezigniranošću, razočarenjem, a oseća se i bes prema vlasti, a poznate je i bes vlasti prema njegovim britkim rečima. Đura Jakšić je bio razočaran u ljude, ali i u život uopšte, a jedinu utehu koju je imao bili su njegova dela, književna i slikarska.

Često se može pročitati da je Đura Jakšić važio za dobroćudnog muža i oca, koji je bio izuzetno nežan, ali kada bi zapadao u svoja loša raspoloženja, znao je da pokaže potpuno drugačije ponašanje. Umro je od tuberkuloze 16. novembra 1878. godine, u Beogradu.

Sada kada su vam poznate sve ove činjenice iz života ovog velikog srpskog pesnika, sasvim su razumljivi i njegovi stihovi, a samim tim i mnogo jasniji za analizu i interpretaciju.

Pesma ” Na liparu ” je možda i najsvetlija među ove tri: ” Na liparu ” : ” Veče ” i ” Ponoć “. Poznato je da ju je Đura Jakšić napisao dok je službovao u selu nadomak Jagodine, 1867. godine. Smatra se da naziv pesme potiče od lipa, kojima je škola u tom selu bila okružena.

U pesmi ” Na liparu ” se Đura Jakšić obraća slavujima, za razliku od pesme ” Ponoć “, koja je posvećena senima njegove preminule majke.

Vrlo je važno za analizu i interpretaciju dela znati da među pesmama ” Na liparu ” : ” Veče ” i ” Ponoć ” nema hronološkog reda, uzevši u obzir da je pesma ” Ponoć ” nastala pre svih, ali postoji snažna nit koja ih povezuje, a to su na prvom mestu pesnikova osećanja rezigniranosti i razočarenja životom i ljudima. Dok u pesmi ” Ponoć ” preovlađuju samo mračna osećanja, pesma ” Na liparu ” ima i pozitivnih osećanja, koja su prisutna u komentarima slavuja. Mada i u rečima lirskog subjekta postoje trenuci u kojima se osećaju lepa osećanja, te želja za bliskošću i toplinom kada se obraća slavujima nazivajući ih: siročići mali, moje tice lepe, jedini drugari, moje tice male, jadni sirotani.

Osnovna tema ove elegije svakako je nezadovoljstvo lirskog subjekta, i svetom oko sebe, ali i samim sobom. Ovo osećanje nezadovoljstva lirski subjekat, odnosno pesnik lično pokušava da podeli sa pticama, jer jedino u slavujima vidi svoje prijatelje.

Đura Jakšić se sa velikom pažnjom i ljubavlju obraća slavujima, te pesma ” Na liparu ” i počinje direktnim obraćanjem pticama:

Jeste li mi rod, siročići mali?
Il’ su i vas, možda, jadi otrovali?
Ili vas je, slabe, progonio svet –
Pa dođoste samo, da, kad ljude znamo,
Da se i mi malo bolje upoznamo,
U dvopevu tužnom pevajući svet? …

Analiza i interpretacija pesme ” Na liparu ” vrlo često vele da je Đura Jakšić zapravo iskoristio motiv razgovora sa pticama u prenesenom značenju, te da su slavuji zapravo njegove pesme. Opravdanje za ovakvo tumačenje se nalazi u završnim stihovima prve strofe.

Đura Jakšić je sa razlogom odabrao dva glasa, glas lirskog subjekta i glas slavuja. To mu je dalo mogućnost da prikaže dva različita mišljenja, dva različita viđenja života. Sa jedne strane je glas lirskog subjekta, koji je mahom negativan, rezigniran, razočaran životom, sporog, tužnog ritma. Sa druge strane je veseo glas slavuja, koji pokušavaju da pesniku vrate veru u život i ljude. Čak se razlikuje i vrsta strofe jednog i drugog toka. Reči koje izgovara lirski subjekt su dati u elegičnom, setnom tonu, a stihovi su uglavnom dvanaesterci i jedanaesterci. Dok je pesma slavuja data u ditirambu, koga karakteriše dinamika i veseo ton, a stihovi su četverci i peterci, uglavnom. Pesnikova elegična osećanja su data u sekstinama, strofama sa šest stihova, dok su reči slavuja date u oktavama, čime je još jednom Đura Jakšić pokazao svoje pesničko umeće, vešto uklopivši ove dve potpuno različite vrste stihova.

Pesma ” Na liparu ” : ” Veče ” i ” Ponoć ” je svojevrsna pesnikova ispovest i sasvim jasno pokazuje kakvoj je poetici težio. Analiza i interpretacija Jakšićevog pesništva smatraju da je Đura Jakšić bio pesnik pesimizma sa valjanim razlogom. Ne treba zaboraviti reči čuvene Isidore Sekulić : ” Jednoga dana je Đura Jakšić prestao ćutati, dohvatio pero i stao glasno davati izraza mislima i jadu svome. Jad je bio zbog nesklada darovitosti i društvenog oblika u kojem darovitost egzistira; i zbog nemanja i neznanja strategije kojom se društvo pokorava; i zbog nečovečne tuposti ljudi koji ne znaju šta treba prihvatiti i kako se šta prihvata. Do kraja života je on ostao ne samo puki, nego svega željni siromašak; do kraja ostao nedovršeno obrazovan slikar: do kraja ostao samouk u širokoj i teškoj oblasti književnosti. ”

Stilske figure i motivi u pesmi

Pesma ” Na liparu ” sadrži brojne stilske figure, a na prvom mestu je stilska figura poznata kao apostrofa, u kojoj se lirski subjekt obraća slavujima. Tu su, zatim i stilske figure: metafora, onomatopeja,a prisutan je i stih bez veznika, poznat kao asindent, koji je pesniku poslužio da pojača dinamiku kazivanja.
Motivi u pesmi ” Na liparu ” su, takođe brojni, zato ćemo izdvojiti samo neke od njih. Na prvom mestu je motiv razočaranosti životom, koji je prisutan već u prvoj strofi:

Il’ su i vas, možda, jadi otrovali?

Ali, već u drugoj strofi su prisutni motivi ljubavi, jer slavuji vide dobro u pesniku, govoreći:

Mi smo male,
Al’ smo znale
Da nas neće
Niko hteti,
Niko smeti
Tako voleti,
Kao ti…
– Ćiju ći!

Potom slede motivi i želja za prisnošću, u kojima se odeća koliko lirski subjekt zapravo žudi za pripadnošću nekome, pa se zato i obraća slavujima.

Prepričano delo ” Na liparu “: ” Veče ” i ” Ponoć “

Za dobar sastav iz srpskog jezika kada se obrađuje pesma ” Na liparu ” : ” Veče ” i ” Ponoć “, Đura Jakšić vrlo je važno i prepričano delo, jer će vam to pomoći da bolje razumete ove stihove. Iako se pesma vrlo lako i brzo čita, često se školarci susreću sa problemom ne tako lakog razumevanja ovih stihova. Poglavlje analiza i interpretacija će vam svakako tu biti od velike pomoći, a uz prepričano delo ćete imati kompletnu sliku.

Pesma ” Na liparu ” počinje direktnim obraćanjem lirskog subjekta slavujima, pitajući ih da li su oni njegov rod ili su možda i oni očajni, jer su ih ” jadi otrovali “.
Već u sledećoj strofi, slavuji odgovaraju da iako su ptičice male, one su znale da ih niko neće voleti kao pesnik.

Međutim, lirski subjekat nastavlja u sličnom tonu, ali se oseća da su mu reči za nijansu nežnije nego u prvoj strofi:

moje tice lepe, jedini drugari,
U novome stanu poznanici stari,
Srce vam je dobro, pesma vam je med…

Ali odmah zatim nastavlja sa opisom svom srca koje je povređeno, jer su ga:

Ledenom su zlobom razbijali ljudi,
Pa se, mesto srca, uhvatio led.

Međutim, slavuji ga teše, veleći mu da dolaze kod njega, kako bi otopile led sa njegovog srca.

Ipak, pesnik se ne da tako lako ubediti, iako se led sa njegovog srca polako topi, te on govori:

Prošli su me davno moji lepi dani,
Uvelo je cveće, odbeg'o je maj!
A na duši osta, k'o skrhana biljka,
Il k'o tužan miris uvelog bosiljka,
Jedna teška rana, težak uzdisaj.

Autor: Konstantin Filozof
Književni rod: epika
Književna vrsta: biografija

Ko je bio despot Stefan Lazarević?

Da bi vam analiza ove lektire bila jasnija, neophodno je da shvatite koliko je despot Stefan Lazarević bio važna istorijska ličnost srednjevekovne Srbije.

Ono što sigurno znaju svi, jeste da je Stefan Lazarević bio sin srpskog kneza Lazara Hrebeljanovića i kneginje Milice, te da je nakon očeve pogibije u bici na Kosovu bio jedini muški naslednik prestola. Ali kako je Stefan tada imao samo 12 godina, umesto njega je Srbijom vladala njegova majka, kneginja Milica. Kada je Stefan napunio 16 godina, majka mu predaje presto Srbije i povlači se u manastir Ljubostinju, koja je bila njena zadužbina.

Kada je dobio Srbiju zvanično na upravu, Stefan Lazarević je bio knez, a despot postaje nakon desetak godina, tačnije 1402. godine. Bio je prinuđen da prizna vrhovnu vlast turskog sultana, te se borio u mnogim bitkama, a između ostalih i na Rovinama i kod Angore.

Uprkos teškoj situaciji koja vlada u tadašnjoj Srbiji, ne prestaju porodični sukobi, naravno oko prestola. Jedan od sukoba je bio i između Stefana Lazarevića i Đurađa Brankovića, sina Stefanove sestre Mare Branković.

Despot Stefan Lazarević je u istoriji ostao upamćen i kao vladar koji je Beograd proglasio svojom prestonicom. Zbilo se to davne 1403. godine. Ova odluka je bila vrlo važna za napredak i razvoj Beograda u svakom smislu, a prvenstveno kulturnom. Takođe, despot Stefan Lazarević je kao ugarski vazal, bio jedan od prvih vitezova Reda Zmaja, koji je ugarski kralj Sigmund Luksemburški obnovio s početka 15. veka, 1408. godine. Ukazujući mu neverovatno poštovanje, jer je bio prvi vitez Reda Zmaja nakon njega samog, Sigmund Luksemburški dodeljuje despotu mnoge teritorije na upravu, a između ostalih i: Zemun, Slankamen, Mitrovicu, ali i tadašnji bečejski i Zrenjaninski spahiluk.

U manastiru Manasija, koji je zadužbina despota Stefana organizovao je prepisivačku delatnost važnih istorijskih spisa, poznatu kao Resavska škola.

Međutim, porodični sukobi se ponovo rasplamsavaju, ali se sada despotu suprotstavlja njegov mlađi brat Vuk, kome se pridružuju i sestrići, sinovi Mare Branković. Oni idu toliko daleko da traže pomoć ni manje ni više nego od turskog sultana i u međusobnim borbama svi ginu, osim samog despota i Đurđa Brankovića.

Despot Stefan Lazarević je uspeo da proširi teritoriju Srbije, zahvaljujući svom sestriću, Balši III, koji je bio sin Stefanove sestre Jelene Balšić. On mu predaje na upravu Zetu, a Stefan na saboru u Srebrenici, koji je održan 1426. godine, budući da nije imao naslednika, prepušta presto svom sestriću Đurđu Brankoviću.

Despot Stefan Lazarević je ubrzo po održanju ovog sabora iznenada umro od moždanog udara, dok je bio u lovu. Desilo se to u tadašnjoj, a i današnjoj opštini Mladenovac, u neposrednoj blizini zaseoka Crkvine, u mladenovačkom selu Markovac.

Do danas se sa sigurnošću ne može reći da li je despot Stefan Lazarević sahranjen u manastiru Manasiji ( Resavi ) ili manastiru Koporin, koji su njegove zadužbine.

Ko je napisao ” Žitije despota Stefana Lazarevića “?

Često se školarci zbunjuju oko toga ko je napisao lektiru ” Žitije despota Stefana Lazarevića “. Pa da vidimo ko je bio Konstantin Filozof, koji je autor biografije srpskog despota.

Ne zna se sa sigurnošću kada je rođen, ali se pretpostavlja da je to bilo oko 1380. godine. Rođen je i živeo je na tlu tadašnje Bugarske, a nakon što je 1393. godine došlo do njene propasti, Konstantin Filozof odlazi put tadašnje Srbije, kojom je u to doba vladao despot Stefan Lazarević.

Konstantin Filozof postaje lični bibliotekar srpskog despota, bio je zadužen i za organizovanje Resavske škole, ali i uopšte za razvijanje književne delatnosti u srednjevekovnoj Srbiji. Čak postoje podaci da je upravo Konstantin Filozof zaslužan za nastanak Resavske škole.

Pored dela ” Žitije despota Stefana Lazarevića “, po kome je ostao zapamćen, Konstantin Filozof je napisao i ” Slovo o pravopisu “.

Analiza dela ” Žitije despota Stefana Lazarevića “

Prvo i najvažnije što treba da imate na umu kada je u pitanju lektira ” Žitije despota Stefana Lazarevića “, jeste jezik kojim je pisana, a koji je sa današnjeg stanovišta vrlo nejasan, pa čak neki koji su se bavili analizom dela ga smatraju vrlo nepristupačnim, a za stil često možete pročitati da je težak. Baš iz tog razloga postoje prilagođena izdanja ove lektire, kako biste mogli da ih čitate sa razumevanjem.

Lektira ” Žitije despota Stefana Lazarevića ” je vrlo specifično delo srednjevekovne srpske književnosti, a spada u takozvanu istorijsku biografiju, uzevši u obzir da je despot Stefan bio svetovni vladar, te da ga Srpska pravoslavna crkva nije proglasila svecem. Baš iz tog razloga Konstantin Filozof daje prikaz njegovog života u svetlu istorijskih okolnosti toga doba. Upravo u tome je i najveći značaj ovog dela, jer je svojevrsno svedočanstvo o načinu života ljudi srednjevekovne Srbije.

Kompozicija dela ” Žitije despota Stefana Lazarevića ” bi se mogla podeliti na tri celine i to: uvod, žitije i pohvala despotu, te sa te tačke gledišta analiza same kompozicije pokazuje da lektira ” Žitije despota Stefana Lazarevića ” sadrži sve elemente kao i mnoge druge biografije.

Uvod je sačinjen od ukupno deset glava, pa analiza kojom su se mnogi pre nas bavili, smatra broj glava vrlo simboličnim, jer je i deset božijih zapovesti. Svaka od glava se odnosi na neko poglavlje života despota Stefana, a između ostalog na: život uopšte, junačka dela, doba kada je vladao, šta je dobro činio svojim sunarodnicima i još mnogo toga. Na kraju uvodnog dela, Kosntantin Filozof jasno daje čitaocu do znanja da će u sledećem poglavlju pisati o despotovom životu.

Kada je u pitanju sledeće poglavlje, to jest centralni deo dela ” Žitije despota Stefana Lazarevića “, Konstantin Filozof ga je napisao u akrostihu, to jest početna slova svakog poglavlja žitija predstavljaju despotovo ime. Ovaj deo je sačinje od ukupno 23 glave, a svaka od njih je obeležena broje, a predstavlja deo akrostiha.

Treći deo lektire ” Žitije despota Stefana Lazarevića “, Konstantin Filozof je napisao u formi pohvale, upoređujući despota da vrlo važnim biblijskim i drugim ličnostima. tako navodi da je krotak kao David, mudar kao car Solomon, lep kao Josif, hrabar ratnik poput Samsona, gostoljubiv kao Avram, darežljiv kao Jov.

Analiza dela ” Žitije despota Stefana Lazarevića ” navodi da je Konstantin Filozof na vrlo sistematičan i postupan način prikazao čitav život ovog vrlo važnog srpskog srednjevekovnog vladara, te se ova lektira prvenstveno treba posmatrati iz istorijskog ugla, jer predstavlja vrlo važno i obimno svedočanstvo o životu tadašnjih Srba. Takođe, uz istorijsku vrednost, delo ” Žitije despota Stefana Lazarevića ” ima i neospornu kulturnu i književnu vrednost.

Konstantin Filozof je vrlo realistično prikazao sve ljude i događaje, kojima je očigledno i lično prisustvovao. Takođe, potrudio se da ličnost despota Stefana Lazarevića prikaže što je realnije moguće, slikajući ga kao sina, ujaka, brata, požrtvovanog i pravičnog vladara, viteza Reda Zmaja, hrabrog ratnika, hrabrog državnika i spretnog diplomatu.

Prepričano delo ” Žitije despota Stefana Lazarevića “, Konstantin Filozof

Nakon poglavlja analiza i opisa života despota Stefana Lazarevića, sledi poglavlje prepričano delo, kako bi vam ova lektira bila što jasnija.

Na samom početku dela ” Žitije despota Stefana Lazarevića “, Konstantin Filozof ima uvodno izlaganje, koje je mahom uopšteno i ne tako kratko. Potom opisuje teritoriju kojom je vladao despot Stefan, te kazuje o poreklu loze Nemanjića. Pominje i samog kneza Lazara i kneginju Milicu, iznoseći njihove osobine i postupke, kao i Lazarevu pogibiju na Kosovu, te period posle toga, kada je Srbijom vladala kneginja Milica.

Iako prvenstveno govori o životu i vladavini despota Stefana Lazarevića, Konstantin Filozof daje vrlo precizan prikaz i mnogih drugih naroda, a na prvom mestu turskog, opisujući mnoge istorijski važne bitke.

Ne treba zaboraviti ni vrlo važnu činjenicu, koja se odnosi i na analizu i na prepričano delo, a to je da ” Žitije despota Stefana Lazarevića “, Konstantin Filozof obiluje likova koji su istorijski vrlo važni, kao što su: starogrčki filozofi Platon i Aristotel, starogrčki pesnik Homer, ali i čuveni grčki vojskovođa, Aleksandar Makedonski, kao i mnogi drugi.

Otac Gavrilo – biografija

Zanimljivo je da je i Otac Gavrilo Vučković u manastir Lepavinu došao iz svetogorskog manastira Hilandar, upravo kao i njegov osnivač, monah Jefrem Vukodabović. Kako vele i vernici, ali i crkveni velikodostojnici, Otac Gavrilo Vučković vraća prvobitni sjaj ovom srpskom manastiru i predstavlja pravi oslonac za život i očuvanje vere i tradicije tamošnjih Srba.

Otac Gavrilo Vučković je rodom iz Srbije, iz sela Duboka, nadomak Kučeva. Rođen je kao Bora Vučković, a prvobitno je boravio u manastiru Tuman, zatim Rajkovac, da bi u manastiru Preobreženje posećivao i monašku školu. Potom boravi u Pećkoj patrijaršiji, pa u Visokim Dečanima, te odlazi u manastir Hilandar u kome boravi dugi niz godina.

Po povratku iz Hilandara, kratko boravi u risanskom manastiru Banja, a potom tri meseca u Boki Kotorskoj.

Od 17. avgusta 1984. godine Otac Gavrilo Vučković se nalazi na čelu manastira Lepavine. Deset godina kasnije, Otac Gavrilo Vučković dobija čin arhimandrita.

Ovaj srpski duhovnik je poznat po svojim besedama, duhovnim pričama i poukama, koje zahvaljujući globalnoj mreži danas može da čuje svako koga to zanima, bez obzira da li je bio u manastiru ili ne. Međutim, ljudi koji su imali sreću da upoznaju i slušaju ovog čoveka su sigurni da je potpuno drugačije slušati ga uživo i gledati snimak ili čitati njegove izjave. To, naravno ne znači da vam čak i besede Oca Gavrila neće biti od koristi u mnogim životnim situacijama.

Manastir Lepavina

Na teritoriji susedne nam Hrvatske se nalazi jedan od retkih manastira Srpske Pravoslavne Crkve. Da biste stigli do manastira Lepavina, koji po teritoriji pripada opštini Sokolovac, a po jurisdikciji županiji Koprivničko – križevačkoj, možete ići iz pravca Zagreba, Varaždina ili Virovitice. A za one koji žele da posete ovaj manastir i upoznaju oca Gavrila Vučkovića, a dolaze iz Srbije ili Republike Srpske, postoje tri puta. Prvi je preko Zagreba i Vrbovca, drugi preko Pakraca i Bjelovara i treći autoputem do Ivanić Grada. Bilo koji od puteva da izaberete, lako ćete se snaći i sigurno ćete biti oduševljeni i samim manastirom, ali i prirodom koja ga okružuje.

Postoje zabeleženi podaci da je prvobitni manastir Lepavina podignut još polovinom 16. veka. Koliko je poznato taj manastir je osnovao izvesni monah Jefrem Vukodabović, poreklom iz Bosne i Hercegovine, koji je bio jedan od tadašnjih hilandarskih monaha. U to doba je monah Jefrem bežao od Turaka i skrasio se na mestu gde je danas manastir Lepavina. Ubrzo za njim dođoše i neki njegovi sunarodnici, koji su takođe bežali pred Turcima. Ubrzo su shvatili da im je neophodna bogomolja, pa su i kaluđeri i narod počeli da pripremaju teren za gradnju crkve. Podigli su neveliku crkvu od drveta i proglasili je manastirom.

Nažalost i Turci su čuli za to, pa nakon svega par godina, a koliko je zabeleženo 1557. godine zapališe crkvu. Od šestorice monaha koje su zatekli u manastiru, čak četvoricu ubiše, a dvojicu zarobiše.

Ali tamošnji živalj nije odustajao od ideje, pa pred kraj 16. veka na isto mesto dolazi još jedan hilandarski monah, po imenu Grigorije, a sa njim dolaze i dva monaha iz manastira Mileševa, te počinju rad na obnovi manastira Lepavina. Kako je to bilo loše vreme i za politiku i za življenje uopšte, manastir je sporo obnavljan. Ali zato, 1635. godine dolazi arhimandrit Visarion i tada počinje gradnja manastira, onako kako bi trebalo. I mada ni tada nije bilo naročito jednostavno i lako izvesti ovako veliki poduhvat, manastir Lepavina je zvanično izgrađen 1642. godine, a ubrzo manastir dobija pravo vlasništva nad svim posedima koje je dobio na poklon od lokalnih meštana iz sela Branjska i Sesvečani, a sve zahvaljujući prvenstveno dozvoli barona Ivana Galera. Nakon njega su isto učinili i mnogi drugi velikaši toga doba.

Manastir Lepavina je izuzetno značajan za Srpsku Pravoslavnu Crkvu, ali i srpski živalj na tlu Hrvatske, kako u prošlosti, tako i danas. Neretko je bila nemi svedok pokušaja pokatoličenja i unijaćenja, ali je istrajavala i služila kao pravi stub i oslonac tamošnjem pravoslavnom življu.

Takva je bila nekada, takva je i danas, iako je pravoslavni živalj u manjini, on i dalje ima svoje uporište i svoj, prvenstveno duhovni oslonac.

Na zvaničnom sajtu manastira Lepavina je naveden i vrlo zanimljiv podatak, a to je da je srpski patrijar Arsenije III Čarnojević, krajem 17. veka boravio u ovom manastiru, koji je smatran i tada, ali i danas ” duhovnim centrom Srba u Varaždinskom generalatu “. Nedugo zatim su upravo ti Srbi dobili episkopa, ali svog, pravoslavnog i njegovo sedište je bilo manastir Lepavina. Iako je ubrzo promenjeno sedište pravoslavno episkopa, ali iz isključivo geografskih razloga, sasvim je jasno koliko je manastir Lepavina igrao važnu ulogu u životu tamošnjih Srba.

Manastir Lepavina glavnu crkvu dobija polovinom 18. veka.

Ono što mnoge pravoslavne vernike zanima, kada je u pitanju manastir Lepavina je na prvom mestu jedna ikona, a na drugom mestu jedan čovek. Ikona je Presvete Bogorodice Lepavinske, za koju se veruje da je čudotvorna. Iako se ne zna se ko ju je načinio, ali se pretpostavlja da se to zbilo početkom 16. veka, ova ikona se smatra čudotvornom, jer su se pred Njom dogodila mnoga čuda, o čemu postoje brojna pisana svedočanstva i to na pomenutom sajtu, prvenstveno.

A čovek koji je vezan za ovaj manastir i vrlo je važan kako za pravoslavne vernike, tako i za crkvu jeste Otac Gavrilo Vučković.

Kontakt

Na zvaničnom sajtu manastira Lepavina je navedena e – mail adresa na kojoj se možete obratiti ocu Gavrilu i to: vgavrilo@gmailcom i info@manastir-lepavina.org, kao i kontakt putem programa ” Skype “.

Duhovni razgovori, duhovne pouke i besede

Otac Gavrilo Vučković govori svojim vernicima o svim temama, kao pravi duhovnik. I sve ono što ih tišti i muči mogu da podele sa ovim velikim čovekom. Tako Otac Gavrilo Vučković govori i o crnoj magiji, i o pušenju, i o takozvanim poslednjim vremenima. Neke od njegovih pouka ćemo navesti u ovom tekstu, kao citate, jer su citati mnogo bolji, nego da pokušavamo da vam prepričamo duhovne pouke i besede oca Gavrila, a ukoliko vas zanima kako zvuči kada Otac Gavrilo Vučković govori o ovim, ali i o mnogim drugim temama, pogledajte linkove na kraju teksta.

Citati o crnoj magiji

Imajte samo na umu da su gotovo svi citati koje navodimo uzeti iz duhovnih razgovora oca Gavrila sa vernicima, koji su mu se obraćali za savet ili pomoć.

• Treba njega odvesti u neki manastir da mu se čitaju molitve za iscelenje od zlih sila koje su ga napale, pa kad to prođe i on dođe k svesti, onda da se krsti. Možda on neće hteti, ali ipak treba biti uporan. Imao sam ja takvih slučajeva koje su mi dovodili ovde u manastir, čitao sam im molitve ispred Čudotvorne ikone Presvete Bogorodice Lepavinske i ta iskušenja su prošla, ali posle toga mora da ispravi svoj život i da živi bogougodnim duhovnim životom, da bude pravi vernik, da ispunjava crkvene zapovesti i to je to.
• Duhovni podvig, a to su molitva, post, ispovest i pričešće, jeste lek i odbrana od nevidljive zle sile u podnebesju. To je put za Nebesko Carstvo, a već ovde na ovom prolaznom svetu donosi mir i spokoj u duši.
• Tu se ništa ne može lekovima postići, osim molitvom za izgon zlih duhova iz čoveka. A isto se može dogoditi i sa životinjama, i takve sam slučajeve imao. Nemam ja nikakvog straha od toga, to je za mene normalno. Kao svaki drugi bolesnik, ma od koje bolesti da je bolestan.
• Čitaj i moli se, jer svaka je molitva lekovita i delotvorna ako je usrdna i od srca.

Citati o pušenju

Tekst oca Gavrila Vučkovića o pušenju prenosimo ucelosti:

• “Liječim nervozu” … je veoma često opravdanje iako se zna da pušenje u suštini ima suprotan efekat.
• “Moje zdravlje – moj problem” … je svakako najčešći odgovor na pitanje “Zašto?” U najmanju ruku je nepristojno kada pušač ovo izjavi osobi koja se bori za čist vazduh u prostoriji. Ali, ne samo to, zar nismo potrebni našim bližnjima zdravi, a ne bolesni ?
• “Od nečega mora da se umre” … Ovo se takođe veoma često čuje iz usta pušača, ali većina od njih će ostaviti pušenje nakon konstatovanog teškog oboljenja. Zašto bismo prizivali bolest i ubrzavali je ?
• “Mogu da prestanem kad god hoću, ali sada to još uvijek ne želim” … Zamislite čovjeka koji udara glavom u zid, i na pitanje “Zašto?” odgovara: “Mogu da prestanem kad god hoću, ali to još uvijek ne želim.”…
• “Ionako je sve zatrovano”… Da li bi bilo razumno kada bi neko jeo otpatke hrane sa smetlišta, uz izgovor da je ionako sva hrana zatrovana?
• “Moj djeda je pušio od svoje rane mladosti, a živeo je 85 godina” … Pušenje ne ubija brzo, ali sistematski ruinira zdravlje, naročito u kombinaciji sa drugim štetnim faktorima.
• “Bolje je i to nego da pijem ili da se drogiram”… Još jedna u nizu nerazumnih izjava koju neki pušači potežu u svoju odbranu, sa takvim ponosom kao da nakon nje neminovno slijedi odavanje priznanja.
• “Kad prestanem sa pušenjem, odmah se ugojim” … Pušenje kao način da se reguliše tjelesna težina?!
• “Ljekar me savjetuje da ostavim cigarete, a i on puši” … Budite mudriji od takvog ljekara i poslušajte njegov savjet.
• “Neće baš mene da zadesi rak” … To su mislili mnogi od stotine hiljada ljudi koji umru od raka direktno uzrokovanog duvanskim dimom.
• “To mi je jedino zadovoljstvo, zar i toga da se odreknem?” ili
• “Ne smijem da pušim, ne smijem da pijem – pa zašto onda živim?” … Da li zaista život ne pruža veća zadovoljstva od gušenja u otrovnom dimu i uništavanja vlastitog zdravlja i zdravlja ljudi oko nas?
• “Ja pušim samo kvalitetne cigarete” … No comment
• “Ne znam šta ću s prstima” … Uf… logika je nemoćna pred ovim

Citati o poslednjim vremenima

• Nije sve crno, ima i svetlosti ovom svetu, pogotovo među mladim svetom, omladinom…
• Koga đavo stegne, teško ga otpušta, a posledice ostaju.
• Trudi se brate i bori, zemaljsko je za malena carstvo i prolazno, a Nebesko je večno. Čuvaj se greha, jer on razara dušu i telo
• Što više čovek ispituje negativna i tragična dešavanja na ovom svetu, veoma je teško steći mir u sebi i oko sebe, ali u svetu ima i nečega lepog, i samo ga treba tražiti i naćiće se. Porebno je biti umetnik za svaranje lepog i u toj lepoti osetiće se radost kao kad umetnik završi svoju uspešnu i lepu sliku, jer on se tada beskrajno raduje svome uspehu, pa tako i čovek kada stekne mir u sebi, on se tada raduje beskonačno u Gospodu. Kad završi. Poslušnost vodi ka spasenje duše i putu ka Carstvom Nebeskom.
• Brate, sve je to zemaljsko, nego trebamo se boriti za spasenje duše i za Carstvo Nebesko neprolazno , a nismo jedinstveni što nemamo hrišanske ljubavi među sobom, a znamo da propovedamo jevanđeosku ljubav, međutim slabo se na delu pokazuje da imamo mir i slogu međusobnu.

Autor: Đovani Bokačo
Književni rod: epika
Književna vrsta: zbirka novela

Tema i ideja dela

Osnovna tema dela „ Dekameron “ bi se mogla okarakterisati kao otvorene i iskrene priče grupe mladih ljudi o drugim ljudima i svim nesavršenostima ljudske prirode.

Ideja dela je sadržana u viđenju autora da su svi ljudi grešnici, bez obzira kom društvenom sloju pripadaju.

Mesto i vreme radnje

Radnju lektire „ Dekameron “, Đovani Bokačo je smestio u njegovu rodnu Italiju, u drugoj polovini 14. veka.

Kompozicija dela „ Dekameron “

Kompozicija lektire „ Dekameron “ je posebno zanimljiva, o čemu svedoči i njen simbolični naziv. Naime, naslov „ Dekameron “ je izvedenica iz grčkog jezika, sastavljena je od dve grčke reči i slobodno bi se mogla prevesti kao deset dana. Pa tako, kompozicija je sastavljena od ukupno sto novela, koje priča desetoro mladih ljudi tokom deset dana. Iako radnja traje duže, uzevši u obzir da nisu pričali tokom petka i subote, jer je tada bilo vreme za službu u crkvi. Dakle, sama radnja traje ukupno četrnaest dana.

Analiza lektire „ Dekameron “, Đovani Bokačo

Smatra se da je Đovani Bokačo rad na ovom delu započeo oko 1350. godine. Lektira „ Dekameron “ se smatra prvim velikim pripovedačkim delom u italijanskoj književnosti.

Analiza ovog dela uvek počinje od objašnjenja samog naslova. Zanimljivo je da je Đovani Bokačo za naslov uzeo dve grčke reči, a u značenju deset i dan, te se tako lektira „ Dekameron “ može slobodno prevesti bukvalno kao deset dana.

Lektira „ Dekameron “ je napisana narodnim jezikom, bogata je komičnim motivima, a stavovi koje Đovani Bokačo iznosi u ovim novelama su bili prilično slobodni za ono doba.

Na samom početku, čitalac shvata razlog za nastanak knjige. Naime, poznat je i istorijski podatak da je italijanski grad Firencu, sredinom 14. veka pogodila epidemija kuge, koja je odnela puno ljudskih života. Prema postojećim istorijskim podacima, epidemija je bila toliko velika da je odnela život oko 100 hiljada ljudi. U tim i takvim uslovima Đovani Bokačo piše čuveni „ Dekameron “. Baš mu je ta epidemija poslužila za okosnicu radnje romana, jer na samom početku čitalac saznaje da je sedam mladih devojaka otišlo u crkvu Santa Maria Novela, kako bi prisustvovale službi. Tom prilikom se dogovaraju da spas od epidemije pokušaju da potraže van Firence, a priključuju im se još tri mladića.

Kompozicija lektire „ Dekameron “ je vrlo zanimljiva, jer čitalac shvata da se oni zapravo leče tim pričama, na vrlo specifičan način. Svaki od tih deset dana ima određenu temu, osim prvog i devetog. Tema drugog dana su neprilike sa srećnim krajem, trećeg se priča o inteligentnim i domišljatim ljudima, sledećeg o nesrećnim ljudima, a petog dana se priča o srećnim ljubavima. Šesti dan je bio rezervisan za brze i duhovite odgovore, sedmi za priče o preljubi. Osmog dana su pričali o šalama, ali šalama koje žene priređuju muškarcima i desetog dana su pričali o velikim i plemenitim delima.

Pored toga što analiza često lektiru „ Dekameron “ svrstava u roman, mahom zabavnog karaktera, ne treba zaboraviti da je ovo delo pravo svedočanstvo o životu ljudi u to doba, te ga treba posmatrati i sa te strane.

Kroz svih sto priča se provlači poruka, za koju bi se moglo reći da je univerzalna poruka, a ona bi se mogla svesti na to da treba ceniti život i uživati u svakom njegovom trenutku.

Kako se pretpostavlja, roman „ Dekameron “ je Đovani Bokačo posvetio svojoj muzi, gospi Fijameti.

Za bolje razumevanje kapitalnog dela italijanske srednjevekovne književnosti vrlo je važno znati da postoje tumačenja glavnih likova, na vrlo simboličan način. Naime, mnoge ranije analize smatraju da su glavni likovi, sedam devojaka, zapravo ljubavnice Đovani Bookača. Zanimljiva je analiza kojom se bavio de Sanktis, koji je bio siguran u ovo tumačenje, ali je i tvrdio da je Đovani Bokačo sa razlogom odabrao baš brojeve sedam i tri, kako bi predstavio glavne likove. Sedam devojaka simboliše sedam dana u nedelji, sedam planeta Sunčevog sistema, dok broj tri koliko ima glavnih likova mladića, po mišljenju istog čoveka treba da se posmatra kao simbol Svetog Trojstva, te da je svaki od tri mladića zapravo sam Đovani Bokačo, ali u različitim situacijama. Jedan od njih, Panflo predstavlja Bokača kada je bio neveran, Filostrato ga predstavlja kada je bio ostavljen i Dioneo ga je predstavljao kakav je bio u tadašnjem trenutku.

Glavni likovi romana „ Dekameron “ svakako su sedam devojaka i tri mladića koji pokušavaju da nadjačaju samu smrt. Međutim, u delu su prisutni i mnogi drugi likovi koji su poslužili Bokaču da da sasvim jasnu poruku čitaocima o važnosti života i življenja. U svakoj priči je vrlo očito prisustvo ljubavi sa jedne strane i inteligencije sa druge. Upravo iz pravca ove dve univerzalne sile se donosi svaki zaključak i piščev i čitaočev.

Bokačo je stvarao u doba humanizma i to je vrlo uočljiv i važan element u njegovom delu. Zato je vrlo važno ne zaboraviti ovu vrlo bitnu činjenicu, jer je ona vrlo važna za kvalitetnu analizu dela. Autora često porede sa samim Danteom, a „ Dekameron “ sa ” Božanstvenom komedijom “. Pa čak postoje podaci da je „ Dekameron “, u skladu sa tim poređenjem bio nazvan ” Ljudska komedija “. Ovakav naziv su davali i neki književni kritičari, koji su se bavili analizom ovog dela.

U delu je prisutno dosta šala i zabavnih motiva, što jasno pokazuje koliko čovek ima snage da se bori protiv surovosti života i životnih prilika uopše. A to može jedino šalom i zabavom. Uz to, roman „ Dekameron ” jasno pokazuje da i sam Bokačo misli da je svaki čovek grešan, bez obzira koliko se trudio da čini ispravne stvari.

Gotovo svaka priča je prožeta humorom, ali i vrlo važnom porukom. Đovani Bokačo piše o svemu, pa se tako doatakao i vere, i ljubavi, i poštovanja i svih takozvanih univerzalnih tema.

Kada se bude obrađivala ova lektira i pisao sastav na temu „ Dekameron “, Đovani Bokačo, svakako će biti važno da obratite pažnju na ove univerzalne teme, kako bi i vaš sastav bio što bolje urađen. U tome će vam sigurni pomoći analiza i fabula dela.

Fabula

Stil pripovedanja koji je prisutan u ovom delu je svrstao Bokača u sam vrh svetske književnosti, uzevši u obzir da se stil kojim je napisana lektira „ Dekameron “ smatra vrlo otvorenim i slobodnim, što je vrlo začuđujuće kada se uzme u obzir vreme nastanka dela.

Fabula dela je vrlo intersantna, na prvom mestu zato što joj je interesantna kompozicija, a potom i stil, koji odudara od uobičajenog srednjevekovnog načina pripovedanja.

Đovani Bokačo je vrlo vešto upakovao svaku od novela, stvarajući tako preko potrebnu napetost, koja budi znatiželju kod svakog čitaoca. Fabula lektire „ Dekameron “ bi se mogla okarakterisati kao piščev pokušaj da na neobičan način izrazi svoje viđenje o čoveku, ljubavi, veri i ostalim univerzalnim temama.

Aktuelnost lektire „ Dekameron “ je dokaz da je Đovani Bokačo uspeo da prikaže ljudsku prirodu, sa svim njenim vrlinama i manama u pravom svetlu, čime je obezbedio sebi mesto u samom vrhu svetske književnosti od srednjeg veka do danas.

Često se može čuti da školarci čija je redovna lektira „ Dekameron “, Đovani Bokačo pokušavaju da pronađu prepričano delo. Međutim, nakon što pročitate poglavlje analiza i fabula, verujem da će vam biti sasvim jasno zbog čega je gotovo nemoguće navesti prepričano ovo delo, uzevši u obzir da je sačinjeno od ukupno sto novela. Naravno, uvek je moguće navesti prepričano tek po neku od svih novela, ali za pravilno razumevanje kapitalnog dela ne samo italijanske, već i svetske književnosti neophodno je pročitati ih sve.

Verujem da će vam poglavlja tema, analiza i fabula sigurno pomoći u boljem razumevanju dela, te da ćete sigurno napisati i dobar sastav iz srpskog jezika kada tema bude bila lektira „ Dekameron “, Đovani Bokačo. Uz to se i nadam da će vas sve što je prethodno napisano navesti da pročitate ovaj čuveni roman, iz koga ćete saznati vrlo zanimljive stvari o životu, ljubavi, veri i mnogim drugim univerzalnim temama.

Autor: Miloš Crnjanski
Književi rod: lirika
Književna vrsta: pesma

Tema pesme

Precizno odrediti temu čuvene pesme ” Sumatra ” bi se moglo smatrati gotovo nemogućim poduhvatom. Zapravo, tema će biti mnogo bolje shvaćena nakon što pročitate poglavlje analiza i interpretacija, u kome će biti navedeno i pesnikovo objašnjenje, koje je postalo sastavni deo ove pesme.

Tema pesme ” Sumatra ” bi se mogla okarakterisati kao težnja čoveka da sjedini sve u sadašnjem trenutku, i ono što se zbilo i ono što priželjkuje da se dogori. Sumatra je svojevrstan simbol prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, ali i simbol daljine i putovanja, želje za odlaskom i želje za vraćanjem.

Kompozicija pesme ” Sumatra “

Kompozicija pesme ” Sumatra ” na prvi pogled deluje po malo konfuzno. Međutim, kada se uzme u obzir kod pravcu u književnosti pripada, sve je mnogo lakše za objasniti.

Pesma je sastavljena od ukupno četiri strofe sa različitim brojem stihova : tri, četiri, pet, pa opet četiri stiha. Stihovi u okviru strofa su svi različitih dužina, čime se postiže osećanje nepravilnosti i ležernosti u kazivanju.

Pesma ” Sumatra ” ima i različite vrste rime. Svakako njena kompozicija je specifična, kao što je i Miloš Crnjanski i čitavo njegovo stavralaštvo jedinstveno i , u najmanju ruku specifično.

Analiza i interpretacija

Poglavlje analiza i interpretacija je od izuzetne važnosti za razumevanje ove neobične pesme, a upravo bi analiza i interpretacija trebalo da vam pomognu kada budete pisali sastav na temu ove lektire. Iako pesma ” Sumatra ” nije dugačka, njeno tumačenje i objašnjenje zna vrlo često da zbuni školarce.

Čini se da se tako osećao i čuveni Bogdan Popović, koji je bio na čelu ” Službenog glasnika ” te davne 1920. godine, kada je Miloš Crnjanski došao kod njega i doneo pesmu ” Sumatra “. Postoje tvrdnje da je tada veliki Bogdan Popović zatražio od Crnjanskog vrlo vešto objašnjenje njegove pesme. Zapravo, zamolio ga je da uz pesmu ” Sumatra ” napiše i svoje mišljenje i shvatanje poezije, kako bi njegovim budućim čitaocima omogućio i objašnjenje stihova pesme ” Sumatra “. Tako je i nastalo objašnjenje pesme ” Sumatra “, koje se uvek štampa zajedno uz nju. Tek kada budete imali prilike da pročitate pesnikovo objašnjenje, verujem da ćete razumeti šta je zapravo Miloš Crnjanski želeo da kaže ovim stihovima. Tako da će se i naša analiza i interpretacija oslanjati apsolutno na piščevo objašnjenje.

Miloš Crnjanski je u svom obješnjenju ove pesme zapravo dao manifest pravca kome je težio, a to je ekspresionizam, sa svim osnovnim smernicama i tumačenjima kako svoje tako i poetike ekspresionizma uopšte, a u drugom delu je naveo objašnjenje svoje pesme ” Sumatra “.

Da vas ne bismo zbunjivali, navešćemo samo osnovne delove iz tog prvog dela, to jest osnovne karakteristike ekspresionizma koje je Miloš Crnjanski naveo u svom objašnjenju : svrha pesme nije da bude političko oružje, poezija ekspresionizma nosi sa sobom nova obeležja, koja se suprotstavljaju starim obrascima, poezija i pesnici koji je stvaraju se okreću budućnosti i novim horizontima, a istovremeno prekidaju veze sa tradicionalnim vrednostima, dozvoljeno je da stih ne bude ukalupljen, treba da bude slobodan, pun boja, zvukova i punoće izraza, dozvoljeno je eksperimentisati sa jezikom sve dok pesnik ne nađe pravi ton.

Nakon toga, sledi pesnikovo objašnjenje stihova pesme ” Sumatra “. Pa tako, za prvu strofu:

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala…

Kao objašnjenje ove strofe, Miloš Crnjanski navodi da je ona nastala kao posledica sećanja na ono što mu je jednom prilikom ispričao drug o periodu kada je bio u zarobljeništvu, kada je imao prilike da posmatra snežne predele planine Ural.

Kao objašnjenje druge strofe pesme ” Sumatra “:

Rastuži li nas kakav bledi lik
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok,
mesto njega, rumeno teče ! …

Miloš Crnjanski navodi da je i to sećanje istog prijatelja, koji mu je govorio o nekoj ženi, ali da je jedino što je pesnik upamtio o njoj bilo njeno bledo lice. Dalje navodi da dok je mislio na ovo sećanje svog prijatelja, počela su da mu se mešaju lica žena sa kojima se i on sam rastajao. A kao objašnjenje trećeg i četvrtog stiha ove strofe navodi da se u tom trenutku voz kojim su putovali nalazio u blizini Fruške Gore, te da je pesnik čuo žubor potoka, i da je to osećanje preneo i u svoje stihove.Treća strofa je ujedno i najduža i predstavlja nastavak pesnikovog sećanja i njegovih misli o razgovoru koji je vodio sa svojim drugom:

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

Objašnjenje ovih stihova je zasnovano na suprotstavljenim slikama daljina, mirom plavih mora, na koje se nadovezuju osećanja samog pesnika o zavičaju. Baš iz tog razloga su suprotstavljeni motivi crvenih korala iz tuđine i crvenih trešanja koje ga asociraju na zavičaj.

Završne stihove:

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom,
i milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.

Miloš Crnjanski objašnjava pomoću asocijacija, Kako veli, u tom trenutku je ugledao Mesec: … ” sjajan, pa se i nehotice osmehnuh. On je svud isti, jer je mrtvac. ” Dalje navodi da iako je pokušavao da se opire da to prizna sebi, zapravo se u njemu javilo osećanje ljubavi i želje za daljinama, te je u magnovenju mislio da miluje : … ” daleki Ural, mora indijska ” i sve ono o čemu mu je zborio njegov drug.

Dajući objašnjenje pesme ” Sumatra “, Miloš Crnjanski daje objašnjenje i svoje poetike i pravca kome pripada.

Osećanja u pesmi se smenjuju, pa tako se na početku oseća pesnikova bezbrižnost, potom se oseća ljubav, ali i usamljenost i napuštenost, nemir, te želja za povratkom u zavičaj i na kraju se sve opet stapa u jednom i u pesnikovoj duši i stihovima preovlađuje mir i spokoj.

Takođe, prisutne su tri boje koje su značajne za opisivanje pesnikovih osećanja. Na prvom mestu je plava, koja predstavlja čežnju za dalekim, želju za putovanjima, ali i smiraj duše, potom bela koja je simbol čežnje, nežnosti i bistrine, i na kraju crvena, kao najjača boja, koja simboliše sam život, snagu, ali i zavičaj.

Motivi i stilske figure

Različiti motivi, čini se predstavljaju osnov pesme. Pesma ” Sumatra ” je istkana od mnoštva motiva. Na prvom mestu tu su motivi daljine i lutanja, ali i motiv tuge, rezigniranosti, usled težine životnih prilika u kojima se našao lirski subjekt, odnosno njegov prijatelj. Ne treba zaboraviti ni motiv ljubavi, želje za daljinama sa jedne strane i čežnje za povratkom u zavičaj, sa druge strane.

Stilske figure koje su prisutne u pesmi ” Sumatra ” su na prvom mestu brojne metafore, a cela pesma je izgrađena na kontrastu, između prošlog i budućeg, dalekih mesta i zavičaja, uznemirenosti i želje za mirom.

Likovi u pesmi ” Sumatra “, Miloš Crnjanski

Zanimljivo je da je pesma ” Sumatra ” cela napisana u prvom licu množine, pa samim tim je jasno da su prisutni određeni likovi u pesmi, a ne samo jedan lirski subjekt.

Međutim, iako je lik pesnika podrazumevan u pesmi, Miloš Crnjanski ni u jednom jedinom trenutku ne govori u prvom licu jednine.

Tek objašnjenje pesme navodi čitaoca da razume da su prisutni likovi pesnika i njegovog druga.

Mnoge kulturološki različite skupine ljudi, gledano dijahrono ili sinhronijski, vekovima pokušavaju da shvate pojam vremena. Prostora su se nekako i dotakli spustivši ga u domen opipljivog i materijalizovanog. Ono što oduvek pravi problemsku situaciju svakako je vreme. Vreme, mitomanisani službenik više sile predstavlja zaista nerešivu enigmu i kroz prizmu nauke i kroz prizmu religije. Tako budisti dokazuju cirkulisanje kamme, hindusi ponavljanja karme a svi zajedno pojam “recikliranja” duše i reinkarnacije. Sve bi se moglo shvatiti kao jedan od postulata religijskog poimanja vremena. Ti putevi oivičeni samo večnošću predstavljaju upravo protočnu iluziju i misteriju – VREME

Tri dimenzije prošlosti

Gledano iz laičke perspektive fizike, prostor omeđen visinom, širinom i dužinom u koordinatnom sistemu sa X, Y i Z ravnima zapravo predstavlja sklop tri lako pojmljive dimenzije. Ove osnovne dimenzije o kojima se govorkalo i kroz koje je shvatana istina matematike u domenu naučnog dobile su svog sabrata i zvanično u dvadesetom veku. Ajnštajnova teorija relativiteta ili relativnosti, kako je mnogi još nazivaju, unela je u svet fizike nove pometnje a izvesno ovu nauku vratila na početke metafizičkog.

Aristotelova poimanja sveta nadograđivana dekadama i stolećima raznim filozofskim pogledima na svet, dobila su i moderna tumačenja. Tri dimenzije polako postaju samo osnove da se shvate nešto više i svakako zahtevnije istine. Teorija relativnosti u vezi sa Njutnovim zakonom gravitacije razvila je čitavu paletu konkluzija vezanih za nastajanje crnih rupa u svemiru, vremenske razlike i neujednačenosti. Čini se da ideja o oduvek željenom “putovanju kroz vreme” sada ima i svoju naučnu osnovu koja je, gledajući kroz prizmu SCI-Fi objektiva gotovo na pragu svog ostvarenja.

Čini se, čak, da su pojedini naučnici, poput Stivena Hokinga, za korak bliže od čitavog čovečanstva, da shvate i ispišu ovu oduvek očekivanu formula mladosti.

Međuzvezdani singularitet

Da li se to budućnost približava i da li je čovečanstvo nadomak velike istine, ne može se ni utvrditi ni tvrditi. Izvesno je samo to da je ljudska mašta otišla toliko daleko te se filmovi iz sfere naučne fantastike sve više bave onim što i sama nauka uveliko razrađuje. Dokaz za to je nesumnjivo i film “Interstellar”, nominovan za Oskara 2014.godine. Film do tančina objašnjava metafizičke pojmove kosmologije. “Kosmologija je neka vrsta religije za intelektualne ateiste” izjavio je jednom prilikom fizičar i kosmolog Stiven Hoking i očito bio u pravu.

Radnja filma smeštena je u ne tako dalekoj budućnosti, na pragu uništenja čitave ljudske civilizaije. Grupa istraživača NASA-e samo su plod imaginacije Kristofera Nolana, ali svakako i dobra referenca na nešto što će, ukoliko bahat odnos prema planeti nastavi, biti jedina izvesna nada da civilizacija opstane. Naime, istraživači upućeni u svemir u potrazi za novom planetom spoznaju nove istine međuzvezdanih prostora a samim tim upadaju u antinomije vremena i shvataju teoriju vremensko prostornog singulariteta. Osim toga, suočavanje sa ličnim strahovima, neutaživim željama i iskonskim potrebama ono je što filmu daje posebnu čar. A čitava ova priča, ispričana je možda i kao opomena čovečanstvu da ovu planet malo više poštuje.

Budućnost, utopija za zatočenike sadašnjosti

Nimalo nije slučajno to što se zatočenici sadašnjosti nikako ne smiruju u njoj. Malo je onih koji umeju da postignu apsolutnu harmoniju i osete zen trenutka. Robova prošlosti je i te kako mnogo. Nostalgični, melanholični mislioci, često pate zbog nepovratnih vremena i sebe u njima. Oni, nešto optimističniji i progresivniji nadaju se budućnosti. Boljoj budućnosti. A celokupan genetički kod čoveka usmeren je ka jednoj velikoj ideji budućnosti skladane po meri Harmonije. Budućnost je utočište. Primetno je i to da je hronos savremenih bajki sve više usmeren ka nepoznatoj budućnosti umesto nekadašnjih “Nekada davno” i “bilo jednom”. Budućnost, hteli to ili ne, svi zajedno sami pravimo. Utopističke ideje o skladu sve više su protkane orvelovskim ili hakslijevskim proviđenjima. Imamo li na umu da su upravo pisci bili ti koji su predvideli ratove dvadesetog veka, stradanja stotina hiljada naroda, moramo se obazrivo odnositi i prema literaturi hipersenzitivnih skrbomana koji čak i nehotice proriču budućnost.

Pazi, snima se

“Bombardovani” idejama direktnog prenošenja tuđih života, rialiti šou emisijama, zadiranja u tuđu intimu, čak i oni najuporniji dolaze u susret sa možda prerano pridošlom budućnosti. Koju ćemo budućnost želeti ako nam ona koju želimo postane sadašnjost? Vođeni motivom “ako ne možeš da pobediš, priključi se” danas gotovo svi ponekad u životu požele da na kući instaliraju video nadzor.

Nekada zbog bezbednosti i zaista čiste potrebe zaštite, video nadzor predstavlja zaista dobar način preventive u savremenom društvu punom kriminala. Ipak, snimanje predvorja toaleta u kafićima, diskotekama, video nadzor na plažama, svlačionicama u sportskim halama, vrlo često prelazi prag pristojnog i meta je zloupotreba. Saobraćajni nadzor, napravljen zbog lakšeg kontrolisanja prestupnika, neretko postaje način sveopštog civilizacijskog voajerstva. Budućnost koju smo sami stvarali izvesno može postati neprijatelj zdravih civilizacijskih vrednosti.

Trenutna kriza ili duh poslednjeg vremena?

Još je davnih dana, gotovo sedam vekova u nazad o takozvanom “Duhu poslednjeg vremena” govorio jedan od rodonačelnika srpske književnosti, Jovan Kantakuzin. Svet tada nije propao ali je propao čitav sistem mračnoga doba koje je vladalo gotovo svuda na svetu. I tada, baš tada, naišli su tvoritelji neke nove, savremenije i progresivne civilizacije koja će se vekovima kasnije razvijati toliko da će u trenucima srljati ka o samouništenju. Činjenica da danas sve više pisaca govori o kraju sveta, apokalipsi, momentu društvenog restarta, govori da se među piscima poput Kormaka Makartija kriju ideje nekadašnjeg Kantakuzina. Gotovo je sigurno da Makarti nije čitao Kantakuzina te ostaje jedini zaključak da se upravo apokaliptični vetrovi osećaju među osetljivim dušama čije je glavno oružje pero. Treba li da se zabrinemo?

Održavanje zdravlja, dobre forme i telesne težine podrazumeva svega nekoliko pravila kojih se treba pridržavati. Vrlo je bitno da se koriste različite namirnice. Proteini, ugljeni hidrati, masti, minerali i vitamini moraju biti izbalansirani i prilagodjeni potrebama svake osobe ponaosob, tako da nema univerzalnih namirnica za mršavljenje! Takodje, nema ni univerzalnog recepta za brzo skidanje kilograma kao ni čarobnih namirnica koje će Vam odmah izravnati stomak…

Dijetalna hrana ne mora biti i zdrava i pravi izbor za Vaš budući način života, postoji mnogo jednostavniji, lakši i prirodniji način, pa ako ste zdrava osoba, sigurno nećete imati problema sa masnim naslagama.

Šta je najzdravije jesti a mršaviti?

Najkorisniji vodič do poštovanja pravilne ishrane je dobro poznata Piramida prehrane. Piramida se deli na tri frupe namirnica i napravljena je na osnovu učestalosti njihove potrošnje. To znači da  će se neka hrana jesti češće a druga redje, dok ima i onih koje je najbolje izbegavati.

Kompletna piramida ishrane, mora uključivati i pregled životnih stilova i smernica koje upućuju na poželjnu fizičku aktivnost, mentalno zdravlje i razvijanje svesti o zdravim navikama.

Dakle, najbolja je ona vrsta hrane koja će osigurati unos svih hranjivih vrednosti u odgovarajućim količinama uz praćenje broja kalorija.

Uobičajena razmera unetih ugljenih hidrata, masti i belančevina je 55 do 60 % ugljenih hidrata, 30 do 35 % masti i 10 do 15% belančevina.

Ipak,  uz sve navedene kategorije namirnica, ljudski organizam treba da dobije i  neophodnu  količinu vitamina, minerala i, naravno –  vode.  Zapamtite: Kada su navedene srazmere ispoštovane, sa blagim smanjivanjem broja kalorija dnevno u svrhu regulisanja telesne težine – neće se naneti šteta organizmu.

Koliko kalorija dnevno nam treba ?

Ljudskom telu treba oko 1200 do 2000 kcal dnevno za potrebe bazalni metabolizam, mada konačna cifra zavisi od pola, zdravlja i godina starosti.

Bazalni metabolizam je osnovna energija potreba za svakodnevno funkcionisanje organizma (probava, disanje, rad mozga, srca, cirkulacija…

Žene i muškarci

Ženama je dnevno potrebno 1200 do 1600 kcal u slučaju da ne vode prilično aktivan život. Ako smanjimo taj unos na konstantno 1 200 kalorija dnevno, šta se dešava?

Pošto je za gubljenje jednog kilograma masnog tkiva potrebno 7500 kcal, sledi da ćemo svakodnevnim smanjenjem unosa kalorija za 300, osoba smršati za jedan kilogram za 3 do 4 nedelje.

Kod muškaraca se situacija malo razlikuje – oni u proseku dnevno kroz bazalni metabolizam potroše 1800 – 2000 kcal. Ako bi se taj unos na dnevnom nivou smanjio na 1400 – 1500 kcal, mesečno mogu da izgube oko 2 kilograma.

Fizička aktivnost

Osim restrikcija po pitanju kalorija, topljenje masnih naslaga treba dodatno podstaći fizičkom aktivnošću. Uz umerene vežbe pokreće se veća potrošnja energije, ali i prihvatljiviji način mršavljenja jer tako neće doći do gubitka mišićne mase zato što će u tom slučaju mišići zadržati svoj tonus.

Umerena telesna aktivnost je prekopotrebna tokom dijeta jer se tada mogu smanjiti i belančevine  mišića, naročito na rukama i nogama.

Kako mršaviti na zdrav način?

Osnovna pravila i smernice

Zamenite, kad god možete, rafinirane žitarice integralnim.

Izbegavajte kremaste slatkiše i torte.

Važno je da tri puta nedeljno jedete meso ili maker njegovu zamenu kao što su soja, grašak leća, pasulj…

Unosite tečnost kad god osetite potrebu ili malaksalost – voda, mineralna voda, čajevi…

Jedite tri, četiri  vrste povrća dnevno i minimum dve vrste voća dnevno. (posebno je preporučjiva jabuka)

Jedite ribu najmanje dva puta nedeljno

Ograničeno unosite zaslađene bezalkoholne napitke i alkoholna pića.

Bolje je jesti češće i količinski manje.

Kada je najboje jesti pojednine namirnice?

Žitarice i proizvode od žita najbolje je jesti od 7 do 15 sati. Meso, ribu, sir i jaja jedite od 17 do 20sati, voće do šest popodne a mahunarke i krompir od 13 do 15 časova. Kada rešite da pojedete čokoladu ili keks, izaberite za to vreme od 10 do 13 časova.

Jasno je da kombinacija telesne aktivnosti i pravilne ishrane sigurno doprinosi održavanju telesne kondicije, tonusa mišić, utiče na  neuroendokrinoimunološku ravnotežu pa tako i na celokupno čovekovo zdravlje i fizički izgled.

Možda će Vas zanimati i sledeći tekstovi:

Bezglutenska dijeta – zdrava i učinkovita

Zašto je skuša zdrava za ishranu

Hormon prolaktin luči se u prednjem režnju hipofize. To je  mala žlezda smeštena u mozgu, i koja svojim hormonima utiče na rad drugih žlezda sa unutrašnjim lučenjem (štitna žlezda, nadbubrežne žlezde i polne žlezde). Prolaktin je inače hormon zadužen za početak lučenja mleka posle porođaja.

Za sada je opisano preko 80 različitih funkcija prolaktina. Njegovo delovanje, pored uloge u sekreciji mleka, odnosi se još i na regulaciju reprodukcionog ciklusa,  na metabolizam fetusa i majke tokom drugog stanja i perioda dojenja. Inače, neznatne varijacije koncentracija prolaktina mogu se primetiti i kod zdravih žena tokom dana, u nekim stresnim situacijama, posle pregleda dojki i na primer pregleda kod ginekologa. Takodje, i u periodu oko ovulacije, nivo ovog hormona je blago povišen i nema kliničku važnost.

Problemi sa lučenjem prolaktina

Ako postoji mali tumor u predelu prednjeg režnja hipofize koji inače luči prolaktin hormon nezavisno od trudnoće i dojenja, simptomi koje u tom slučaju dobija kod žena su: prestanak menstrualnog ciklusa, lučenje mleka iz dojki, sterilitet i promene u psihičkom raspoloženju. Praksa kaže da je vrlo često da pacijentkinje u tom slučaju prvo zatraže pomoć kod psihijatra.

Pre pojave simptoma tumora ( glavobolje, osećaj umora, poremećaji sa vidom zbog pritiska tumora na očni živac). To je razlog što se kod analiza hormona kod žena koje imaju problem sa izostankom menstruacije – često odredjuje i nivo prolaktina.

Pošto je prolaktin izuzetno osetljiv na stres, vađenje krvi u tom slučaju se ne vrši klasično iglom, već se oko 20 minuta pre vađenja krvi stavi braunila u venu, jer pacijenti mogu da reaguju pojačanim lučenjem prilaktina usled stresa od uboda.

Osetljivost prolaktina

Na lučenje hormona prolaktina deluju brojni faktori (lekovi kao što su triciklični antidepresivi, metoklopramid, cimetidin)

Kod muškaraca je, u slučaju da je nivo ovog hormona povošen, prvi simptom impotencija, a nekada se desi i blago uvećanje dojki, ali bez lučenja mleka. Kada je prolaktin uvećan, često tumor bude i enormne veličine, a pacijent se doktoru obrati za pomoć tek onda kada se dese ozbiljne promene a koje se uglavnom odnose na poremećaje sa vidom.

Visoke koncentracije prolaktina mogu da ukazuju i na bolesti bubrega. I dok kod muškaraca hiperprolaktinemija izrokuje impotenciju, kod žena će isto tako biti smanjen libido.Lečenje prolaktinoma (bolesti koja nastaje usled poremećenih vrednosti prolaktina i koja se karakteriše postojanjem tumora) potrebno je zbog sprečavanja obolevanja od osteoporoze i radi vraćanja polne funkcije. Dosta dobre rezultate daje terapija lekovima koji smanjuju lučenje ovog hormona, pa tako i veličinu tumorske mase. Lečenje obično dugo traje, a pred lekova, nešto redje se pristupa operativnom zahvatu.

Smanjen nivo prolaktina

Nedostatak hormona prolaktina (nizak nivo) sa sobom nosi nemogućnost dojenja dok ostale posledice za sada nisu utvrdjene.

Nizak nivo prolaktina može nastati usled poremećaja rada prednjeg režnja hipofize a uobičajeni uzrok je Sheehanov sindrom koji nastaje posle porodjaja.Veličina hipofize raste dok je žena u drugom stanju a ako na porodjaju žena izgubi više krvi, može se desiti infarkt hipofize. Još neki od izroka su : povrede glave, infekcije, bolesti koje oštećuju glavu, nasledni faktor, uzimanje nekih lekova…

Smanjeni nivoa ovog hormona mogu da prate i sledeće bolesti i poremećaje: karcinom dojke, hipofunkcija štitaste žlezde, šizofrenija, paranoidna stanja, psihoze, anoreksija, depresija, bulimija i reumatoidni artritis.

Prolaktin – normalne vrednosti

Normalne vrednosti prilaktina za muškarce je 98-456 mIU / L a za žene: 27-637 mIU / L.

Možda će Vas zanimati i sledeći tekstovi:

Crveni zdravac za bolju plodnost

Najčešći uzroci neplodnosti kod žena

Za one koji su bezuspešno pokušavali da izgube kilograme zdravom ishranom, dijetama, ili vežbama, zagovornici i autori liposukcijske ishrane – preporučuju jedan sasvim novi pristup koji, kako navode, dovodi do brzog regulisanja telesne težine bez obaveznih vežbi i izgladnjivanja.

Autori ovog načina ishrane tvrde da je takva dijeta vrlo jednostavna za primenu i da, uz obavezan lekarski nadzor, brzo rezultira značajnim, preciznim i unapred poznatim rezultatima. A rezultati su: skidanje 6 do 10 kilograma ( masnog tkiva) u roku od deset dana i to u prvoj fazi ovog režima ishrane.

Šta je zapravo liposukcijska ishrana?

Liposukcijska ishrana predstavlja medicinski tretman za skidanje suvišnih kilograma i za koju, njenu autori tvrde da je potpuno neškodljiva po čovekovo zdravlje.

Kreator ove dijete i jelovnika je nutricionista Kenan Mandra, koji je plan ishrane napravio na osnovu rada o proteinskim potrebama organizma profesora Džordža Blekberna.

Kako funkcioniše liposukcijska dijeta?

Liposukcijska ishrana je bazirana na aktivaciji metabolizma masti. Naime, aminokiseline imaju funkciju da organizmu obezbedi energiju od metabolizma masti i da aktiviraju mobilizaciju i oksidaciju masti u tkivima i jetri.

Posle 24 sata, telo se prilagodi na upotrebu acetoacetičke kiseline, a pošto ima konstantnu potrebu za energijom, a izvor energije su masti, dešava se trošenje slobodnih masnih rezervi i pa tako suvišni kilogrami nestaju. Ciklus ovakvog vida ishrane u trajanju od 10 dana omogućava skidanje 7-10% telesne težine. Ciklusi se mogu ponavljati dok se ne postigne željeni cilj, a unos aminokiselina po danu, obavezno mora da bude precizno određen i to od strane stručnjaka.

Tretman – 10 dana

Tretman koji traje 10 dana, predvidja unos amonokiselina i suplemenata ali bez unosa hrane ili bilo kakve namirnice. Namenjen je ljudima za koje je utvrdjeno da mogu da sprovode ovakav režim – i fizički i psihički. Nemojte sprovoditi tretman bez izričitog odobrenja nutricioniste jer su moguće štetne posledice po zdravlje.

Rezultati su mogući jedino u slučaju kad se 100% pridržavate odredjenog protokola. Znajte da aminokiseline imaju ulogu pokretanja i mobilizacije masnih ćelija kako bi omogućili mršavljenje ali njihov ukus nije posebno prijatan – sličan je ukusu mlečne surutke.

Apstinencijalna kriza

Krizu možete da osećate u periodu od 72 sata od početka sprovodjenja liposukcijske ishrane. Želja za hranom se može obuzdati vodom, krastavcima sa solju ili energetskom supom.

Napomene:

Obavezno je da svakog dana pijete 2 litra vode, da svake večeri popijete šolju čaja za ubrzanu probavu. Tokom dana je dozvoljeno popiti kafu, limunadu, ili jesti krastavce u neograničenim količinama.
Enegetska supa može se uzeti isključivo u situaciji kada dodje do drastičnog pada energije. Može se konzumirati svakog dana.
Tokom 10 dana ove dijete, moguće je da ćete osetiti pad krvnog pritiska ili trnce koji Vam prolaze kroz ruke i noge. U pitanju je prilagodjavanje organizma pa se potrudite da se krećete bez naglih pokreta, posebno naglog ustajanja.

Preporuka je da se tokom ovog režima piju probiotik kapsule svakog dana po jedna, zatim multivitaminske tablete ali ne šumeće, i na kraju – tablete omega 3 1000 sa vitiminima kao suplement.
U slučaju da tokom ove dijete primetite da nećete moći da izdržite, preporuka je da predjete na protokol 21, koji uključuje dodatne obroke.

Protokol mršavljenja mora 100% pratiti uputstva nutricioniste i nema ni najmanjeg odstupanja jer se tada organizam nalazi u posebnom stanju koje lako može da se naruši i najmanjom količinom bilo koje namirnice.

Možda će Vas zanimati i sledeći članci:
Virak za plodnost i mršavljenje
Magični napitak za mršavljenje od zelenog čaja

Pored popularnih i sve brojnijih profesionalnih metoda za izbeljivanje zuba, postoje i neke dostupnije metode koje mogu pomoći da Vam osmeh bude blistaviji. Reč je o aktivnom uglju.
Dejstvo aktivnog uglja poznato je odavno i kao provereno sredstvo se koristi kao jeftina i brza metoda za ulepšavanja zuba. Aktivni ugalj se u vidu tableta može naći u apotekama.

Pozitivni efekti aktivnog uglja brzo su vidljivi – odmah nakon prve primene, a ako pratite uputstva, neće biti nikakvih nusefekata.

Zagovornici ove metode izbeljivanja zuba tvrde da, u odnosu na druge, agresivne načine tretmana zuba, aktivni ugalj, neće izazvati negativne posledice kao što su upale desni ili istanivanje zubne gleđi.

Šta je zapravo aktivni ugalj?

Aktivni ugalj je jedno od moćnijih prirodnih sredstava koji se tradicionalno koristio kod mnogih oboljenja, od dizenterije, pa sve do posledica zračenja. U pitanju je zapravo običan drveni ugalj a poznat je vekovima, najpre u Egiptu gde se primenjivao za lečenje trovanja. Indijanci su ga koristili protiv kožnih infekcija.

Sposobnost ovog uglja je u privlačenju supstanci injihovom zadržavanju. Pravi se obradom uglja u parnoj komori, otvaranjem i povećavanjem površine, zahvaljujući čemu dobija veću sposobnost privlačenja.

Aktivni ugalj – kako se koristi za beljenje zuba?

Najpre rastvorite dve tablete aktivnog uglja u malo vode ili u nekoliko kapi vode sipajte izdrobljeni ugalj. Posuda treba da je keramička ili staklena. Natopite u smesi četkicu za pranje zuba i perite ih na uobičajen način oko dva minuta. Pošto isperete usta, proceduru treba ponoviti. Na kraju pažljivo uklonite sve tragove uglja koji je zaostao izmedju zuba.

Napomena: Aktivni ugalj je bez ukusa i tokom pranja zuba nećete imati neprijatne osećaje ni ukuse.

Još jedan način je da tabletu aktivnog uglja žvaćete, a da potom zube operete normalno – četkicom i pastom za zube. Možda će Vam u početku biti čudno što ćete nečim tamnim trljati zube i usta, ali zbog očekivanih i brzih rezultata, savetujemo da se strpite.

Ako Vam više odgovara, aktivni ugalj u prahu možete da pospete po četkici za zube i tako ih oprati na uobičajen način.

Dejstvo aktivnog uglja na zube

Aktivni ugalj poseduje nežno abrazivno svojstvo a nakon trećeg ispiranja zuba njime, primetićete da Vam zubi škripe, zato što su očisćeni od otpornijih naslaga, a koje nisu bile uklonjene za vreme redovnog uobičajenog higijenskog čisćenja pastom. Neka iskustva govore, da ćete na ovaj način, postići efekat koji je identičan onom nakon profesionalnog čišćenja zuba od naslaga i kamenca kod zubara.
Izbeljivanje zuba aktivnim ugljem možete primeniti jednom u nedelju dana pa do deset dana, ali taj će period zavisiti od osetljivosti i stanja Vaših zuba i Vaše gledji.

Kontraindikacije (kada se aktivni ugalj ne sme primenjivati)

Iako su nuspojave gotovo neočekivane, postoje izvesna stanja u kojima nije preporučljivo raditi na beljenju zuba, predostrožnosti radi. Trudnice, dojilje moraju biti posebno oprezne i primenjivati samo sredstva koja će im odobriti njihov lekar koji vodi trudnoću. Takodje, ako ste skloni alergijama, najbolje je da posavetujete sa stomatologom. Budite pažljivi u primeni aktivnog uglja i ako imate probleme sa disanjem ili gutanjem.

Možda će Vas interesovati i sledeće teme:
Prirodna sredstva za beljenje zuba i osvežavanje daha
Kako se rešiti neprijatnog zadaha